Bitke prvog srpskog ustanka

1. НАЈВЕЋЕ
БИТКЕ ПРВОГ
СРПСКОГ
УСТАНКА

2. БИТКА КОД ИВАНКОВЦА
Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике
Мораве, на којем су се 18. августа 1805. године устаници
у I српском устанку сукобили са турском војском.
Устаници су очекивали напад на овом правцу и
прикупили су се у две групе. Карађорђе је са првом
групом од 4000-5000 устаника био је на брду Гиљ код
Јагодине, на левој обали Велике Мораве. Другу групу од
око 2000 устаника водио је Миленко Стојковић са
Петром Добрњцем. Они су били лоцирани на Иванковцу
код Ћуприје.
Турке је у бици предводио нишки Хафис – паша са око 15
000 војника.

3. БИТКА КОД ИВАНКОВЦА
Пре битке на фронту широком 15 км, а дубоком 4 km, Срби су
распоредили своје снаге. Војску су сачињавали одреди Петра
Добрњца, Миленка Стојковића и Стојан Козар. Ове три
групације, сачињавале су основу српских положаја на десној
обали Мораве. Као појачање уз њих су се налазили одреди
Илије Стојишића, који је командовао хомољцима, затим
горње-ресавски одред Паула Матејића и одреди црноречана,
под командом Милисава Црноречанина. Као резерва био је и
Стеван Синђелић са својим Ресавцима. Задатак ове
групације био је затварање правца, којим се преко Ресаве и
поморавља могло да избије на Смедерево, а одатле у Београд.
Међутим одмах се поставило питање, могу ли овако
раштркани на веома широком фронту, српски одреди бранит
све евентуалне правце турских напада. Страховало се да ће
Турци бити у могућности да се пробију и опколе поједине
делове српских одреда, што би их и разјединило и учинило
лакшим за ликвидацију. Такође се узимало у обзир да су
Турци боље опремљени и бројчано надмоћнији.

4. БИТКА КОД ИВАНКОВЦА
Сматрајући први правац опаснијим, јер је водио кроз
Шумадију, која је била снажно обухваћена устанком,
Хафис-паша је одлучиио да напада преко Иванковца.
Топографски положај погодан за одбрану на Иванковцу
устаници су два дана пред битку, на предлог Петра
Добрњца на брзину утврдили, подизањем три шанац са
палисадама. На падинама западно од шанчева била су
два редута.

5. БИТКА КОД ИВАНКОВЦА
Хафис-паша је 18. августа ујутро напао устанике. Хафиз-пашина
војска је била сакупљена у рејону Ниша. Турска војска није
располагала топовима. Главнина турских снага запосела је положаје
на Везировом брду. У исто време, две турске колоне заобишле су
Иванковац са истока и запада и запоселе Супску и Сењ. Ударом са
Везировог брда Супске и Сења Хафиз-паша је рачунао да ће ако
ништа, барем потиснути Србе и отворити својој војсци пут до
Београда. У освит зоре, 6. августа 1805 извршен је напад на српске
положаје. У напад је прва кренула коњица. У сусрет им је из шанца
кренула шест српских коњаника. У исто време од Турака издвојила се
група да подели мегдан на Краљевом пољу. Мегдан је трајао док
турски коњаници нису дошли у домет српских пушака. У том маху из
шанца изађоше пешаци и опалише један плотун а потом се вратише у
шанац. Док је једна колона Турака нападала шанац, друга је
покушавала да се преко редута пробије до истог. После краћег
пушкарања посада предњег редута се повукла у задњи. Бесним
нападима турске коњице на редуте и шанчеве, касније се придуржила
и турска пешадија у нападу на мањи шанац. Тек предвече су Турци
успели да освоје мањи шанац, кад се посада шанца повукла у већи
шанац.

6. БИТКА КОД ИВАНКОВЦА
Пошто су Срби напустили први редут, Турци су напали други,
којим је командовао Кара-Стева из Прова. Тек после једног
часа је српска посада морала да напусти и овај редут. Тада су
Турци преузели напад на велики шанац. Падине Лудог брда,
које се уздизало северо-западно од шанца су отежавале
турској коњици да искористе пун потенцијал. Нападе са
источне стране онемогућавало је корито Иванковачке реке, а
са јужне стране коњицу је у нападу онемогућавао густ
шљивар. У току дана Турци су извршили двадесет напада на
српске положаје, али су сви били одбијени. Појава српске
војске на Лудом брду, учинила је рањивим леви турски бок.
Турци су под окриљем ноћи напустили Иванковац, чиме су
борбе завршене. Ускоро је дошао у помоћ вожд Карађорђе, и
придружио се Стојковићу на положајима изнад Параћина.
Турци су устанике нападали 20. августа још три пута и били
су успешно одбијени, због тога се Хафиз-паша повукао према
Параћину. Оставио је устаницима богат ратни плен.

7. БИТКА КОД ИВАНКОВЦА
Бој на Иванковцу је био први сукоб устаника са турском
царском војском. До тада су се борили само са војском
узурпатора власти, дахија. Ова победа је имала велики
морални одјек у целом пашалуку и ојачала самопоуздање
устаника и допринела успесима у борбама за ослобођење
од турске власти.
Споменик на
Иванковцу

8. БИТКА НА МИШАРУ
Карађорђе је 1806. године добро проценио ситуацију и припремио се
за одбрану. Устаници су били спремни за напад из правца Румелије.
Војска се ушанчила на Делиграду крај Алексинца и ту чекала турску
војску са југа. Потпуно изненада дошао је и други напад, из Босне.
Босански везир Сулејман-паша Скопљак окупио је босанске паше и
капетане и запутио се преко Дрине. Изненадио је устанике и освојио
Мачву. Срби су се повукли на линију одбране Шабац-Ваљево.
Ситуација је постала критична. Долазак Карађорђа са пет хиљада
војника и два топа улио је додатну наду устаницима којих је у том
подручју било премало да би се даље супротстављали турској
офанзиви. Вожд је поред несумњиве храбрости и харизме показивао
изузетне способности у командовању трупама. Направио је план
одбране и наредио да се излаз из Шапца према Београду затвори
изградњом земљаних шанчева на пољу Мишар.
Турци су у неколико наврата нападали устанике док су градили
шанац за одбрану. Сваки пут су били одбијени. Сулејман-паша
Скопљак је после пораза у чаркама одложио већ припремљени напад,
чекајући извештаје извиђача о стању српских трупа. До боја је дошло
13. августа по новом, односно 1. августа по старом календару.

9. БИТКА НА МИШАРУ
Без обзира на двоструко више снага којима су располагали,
пораз Турака је био страховит. Међу погинулима су били чувени
турски команданти и јунаци Кулин-капетан, Синан-паша,
Мехмед-бег Куленовић и Мехмед-паша Видајић. Аустријски
изасланици су са друге стране Саве посматрали битку. Одмах су
појахали у Беч како би јавили цару да су Турци доживели тежак
пораз. Потпуни морално-психолошки слом међу Турцима
изазвало је сазнање да су Срби прелазили Дрину и Саву гонећи
непријатеља и да су на аустријској територији посекли
неколико виђенијих паша и бегова.
Комплетна војна комора пала је у руке устаника. У свеопштем
расулу, босанска армија је оставила прегршт топова, муниције,
новца, одеће и коња. Нарочито скупоцена је била сабља
погинулог Кулин-капетана. Скора пропаст Турака на овим
просторима и узаврели слободарски дух нашег народа јасно се
читају у стиховима слепог гуслара: „Рани сина пак шаљи на
војску, Србија се умирит не може!”

10. БИТКА НА МИШАРУ
Битка на Мишару била је од огромног значаја за православно
становништво широм Херцеговине и Босне које је још више
ојачало у жељи да се прикључи устаницима. На другој
страни, турска власт страховала је од ширих устаничких
покрета који су се касније заиста и проширили на делове
Босне у Подрињу и Крајини.

11. БИТКА НА ЧЕГРУ
Године 1809. долази до нових заоштравања односа између
Турске и Русије. После узалудних преговора дошло је
поново до избијања сукоба. Марта 2. 1809. године Порта
објављује рат Русији, а 21. Русија Порти. Руси као прву
помоћ послали су Србима 1000 пушака и 30.000 метака.
Србија креће у офанзиву према Турској: Карађорђе
креће у правцу Црне Горе, Миленко Стојковић одржава
везу са Русима, Лука Лазаревић и Сима Марковић
упућени су преко Дрине у Босну а за напад на Ниш је
одређен Милоје Петровић. На Ниш крећу пожаревачка,
ћупријска, параћинска, ражањска и алексиначка нахија
са нешто Крајишника и Левчанакао и батаљон редовне
војске. Све укупно око 16.000 људи који су се 21. априла
скупили у Делиграду и кренули ка Нишу. Као помоћ био
је и Хајдук Вељко који је оперисао на путу Ниш-Пирот.
Према подацима које су Срби имали, Турци су у Нишу
имали свега 3.000 војника.

12. БИТКА НА ЧЕГРУ
Српска војска се према Нишу кретала веома споро. Пред Ниш
долазе тек 27. априла где изграђују шест шанчева. Први и
највећи је био на Чегру са војводом Стеваном Синђелићем.
Захтев Милоја Петровића да се Ниш одмах нападне није
прихваћен. Тражило се да се сачека са нападом и изврши јака
блокада града. Са друге стране, турска војска је добила велико
појачање од преко 20.000 војника из Једрена, Солуна, Врања и
Лесковца.
Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по
новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их
Синђелићеви ускоци одбили. Напослетку, преко оних који су
изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш
ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба
пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватање
за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а
Синђелић је остао сам. Кад је Стеван Синђелић видео да не
може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да
не би пао жив Турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну
бурад барута и тако је завршио бој. После овога, на Чегру је
лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба.

13. БИТКА НА ЧЕГРУ
Својим јунаштвом истакао се ресавски војвода Стеван
Синђелић. Не могавши да победи бројно јаче турске снаге
које су продрле у шанац, Синђелић је пуцао из кубуре у
подземни магацин барута. У страшној експлозији
настрадали су сви српски војници и много Турака. Да би
застрашио Србе, турски паша је у знак освете и опомене
наредио да се од лобања палих српских устаника сагради
Ћеле - кула на улазу у Ниш. У Ћеле-кулу су узидане 952
лобање и данас стоји као симбол борбе Срба за независност.

14. БИТКА НА ЧЕГРУ
Стеван Синђелић
пуца у барутану
Ћеле кула