Najveće bitke srpske vojske u i svetskom ratu

2. Командант Друге српске армије, генерал Степановић је образовао
Церску ударну групу од Моравске дивизије I позива и Комбиноване
дивизије са циљем напада у долини Јадра. Степановић је схватио
важност планице Цер и самоиницијативно је одлучио да заузме њене
доминантне коте Тројан и Косанин град. Око 3.00 ујутро 15. августа
1914. године, кренула је Комбинована дивизија првог позива из села
Бањана код Уба. Усиљени марш је био:Бањани-Вукона-Свилеува-
Велики Бошњак ( сада Драгиње)-Каона-Михаилов гроб ( кота 255 )-
Криваја-Цер. Око 23:00, 15. августа, делови српске Комбиноване
дивизије првог позива су наишле на извидницу аустроугарске војске
на падинама Цера, код села Текериша и тако је започела битка.
Аустроугарске позиције су биле слабо брањене и њени бранитељи су
одбијени са планине. До поноћи, оштри судари и борбе између леве
аустроугарске колоне 21. аустроугарске дивизије и Срба су се водили у
мраку. До јутра 16. августа Срби су заузели венац Дивача и отерали
Аустроугаре из Бориног села. Аустроугарске трупе су имале доста
губитака и повукле су се у нереду. Како је дан одмицао, Срби су
онемогућили 21. пешадијској дивизији да се повеже са 2. армијом у
Шапцу, тако што су је отерали са падина Цера.

4. Срби су покушали да поврате Шабац, али нису имали успеха. Комбинована
дивизија првог позива је напала Тројан и парлог, пре него што се упутила у
Косанин град. На другом месту, Аустроугари су успели да одбију српску 3.
армију, терајући је да изманеврише једну од својих дивизија ( Моравска
дивизија другог позива )како би заштитила прилаз Ваљеву, коме је претила
42. домобранска дивизија.
Рано изјутра 18. августа, Аустроугари су покренули још један напад, са
намером да потисну Шумадијску дивизију I позива са шабачког мостобрана
и омогуће 5. армији да крене у напад. Међутим, напад није успео јер су Срби
уништили њихове снаге код реке Добраве, терајући преживеле војнике да се
повуку.[ На другом месту, контраофанзива Друге српске армије је настављена
дуж Цера и Иверка, нападом Комбиноване дивизије на село Рашуљача где су
наишли на снажан отпор код Косаниног града. Први напад Срба је одбијен,
али су напади настављени и током ноћи. Изјутра 19. августа, Срби су
уништили аустроугарске снаге и заузели градић. Моравска дивизија првог
позива је отерала 9. пешадијску дивизију са њеног положаја и одбили њен
контранапад наневши јој тешке губитке. Четврти корпус је поновио нападе
против Шумадијске дивизије, чиме је натерао Србе да се повуку са лаким
губицима. Чињеница да Срби нису сломљени нападом Четвртог корпуса,
значило је да аустроугарска дивизија није успела да заустави њено
напредовање према планини Цер, јер ако би то урадила, Шумадијска
дивизија би напала Четврти корпус са бока. Због тога, 4. корпус није успео да
се повеже са аустроугарским снагама код Цера.

6. Рашуљачу су заузели Срби у подне, а Комбинована дивизија је искористила
овај догађај да крене према Лешници. У међувремену, Моравска дивизија
првог позива је напала Иверак и успела да потисне Аустроугаре. Село
Велику Главу су Срби заузели пре подне, а послеподне је опет заузет Рајин
гроб. У ово време, Аустроугари су почели да се све брже повлаче, јер им је
морал опао, као и организација. Трећа армија је имала сличан успех, одбила
је 36. пешадијску дивизију и натерала је на повлачење у нереду. Срби су
затим кренули да прогоне Аустроугаре дуж целог фронта. До 20. августа,
аустроугарске снаге су још увек бежале ка Дрини, а Срби су наставили да их
гоне. Цела 5. армија је била принуђена да се повуче у Босну. Многи
аустроугарски војници су се удавили у реци бежећи у паници. Српски
извештаји са фронта су говорили „да се непријатељ повлачи у највећем
нереду.“ Радомир Путник је обавестио српског краља Петра I у телеграму
„да је главни непријатељ поражен код Јадра и на планини Цер и да их
њихове снаге прогоне.“ После тријумфа на планини Цер, Срби су хтели да
поврате тешко утврђени град Шабац. Жестоки окршаји су се десили 21. и 22.
августа, током којих су се српске снаге успеле да се пробију до западне стране
града. До 23. августа су опколили град и увече дотерали тешку артиљерију.
Следећег дана су Срби ушли у град само да би открили да су га Аустроугари
напустили претходно вече. До 4 сата поподне, српске снаге су стигле до обала
Саве, чиме је прва аустроугарска офанзива завршена.

8. Офанзива је отпочела 6. септембра. По цену губитка шест батаљона и
три топа, који су из Тимочке дивизије првог позива Друге српске
армије у циљу демонстрације, пребачени на леву обалу Саве источно
од Сремске Митровице, Прва српска армија успела је да пређе Саву
према Купинову и да предузме успешну офанзиву у Срему. Убрзо
затим, командант аустријске Балканске војске Поћорек, у циљу
парирања офанзиве српске војске у Срему, предузима 8. септембра
снажну офанзиву на Дрини и то: са Петом армијом против Друге
српске армије, а са Шестом армијом против Треће српске армије.
Српска Врховна команда обуставља напредовање и успешну офанзиву
Прве армије у Срему и пребацује Дунавску дивизију првог и
Дунавску дивизију другог позива преко Ваљева ка Крупњу на
угрожено лево крило Треће армије, а Коњичку дивизију упућује као
додатно појачање Другој армији, и ако је она успела да Пету
аустријску армију заустави на обалама Дрине. Офанзива аустријске
Балканске војске је заустављена, не само упорним и крвавим борбама
на фронту ојачане Треће и Друге армије, већ и наступањем српске
Ужичке војске, уз садејство са Црногорцима, ка Власеници и Сарајеву
у позадину Шесте аустријске армије.

9. Немајући снаге да Србе потисне на главном фронту, а сагледавши
опасност по десни бок и позадину своје Шесте армије, Поћорек
захтева хитну помоћ од Врховне Команде Целокупне аустријске војске.
После позива Поћорека, аустријским снагама стиже појачање из
унутрашњости Монархије, и организована је, не само заштита бока
Шесте армије, већ је српска Ужичка војска потиснута натраг ка
Вишеграду. Аустријанци су, од трупа у Срему, после одступања Прве
српске армије, формирали Комбиновани Корпус, под командом
генерала Крауса и пребацили га преко Саве северно од Шапца, да
нападне десни бок и позадину Друге српске армије. На фронту Прве
Српске армије одиграла се ( око 20. септембра 1914. године ) једна од
најкрвавијих битака у Првом светском рату- Битка на Мачковом
камену. Настале су огорчене борбе на дугачком фронту: Шабац –
Митровица – Лешница – Лозница – Крупањ – Љубовија – Бајина
Башта - Вишеград, које су прешле у једну дуготрајну позициону
рововску битку. За време борбе, код српске војске се осетила велика
исцрпљеност у људству и опреми, јер регрути још нису били спремни
за ратна дејства, а помоћ у опреми сваке врсте, поготово у
артиљеријској муницији, која се очекивала сваког дана, да преко
Солуна стигне из Француске, није пристизала.

10. Видећи да ће под оваквим околностима изгубити битку, Српска
Врховна Команда наређује постепено повлачење Прве, Друге и Треће
армије за одбрану Ваљева, надајући се, да ће у том времену попунити
редове новим људством и да ће стићи очекивана муниција из Солуна.
Опште повлачење ка Ваљеву наређено је 8. новембра, али под врло
тешким околностима, јер се са војском кретало и све становништво,
које није смело чекати по други пут аустријску инвазију. До 14.
новембра, све три српске армије биле су прикупљене за одбрану
Ваљева и делимично попуњене регрутима, али како очекивана
муниција и остала војна опрема још није стигла, Српска Врховна
команда наређује повлачење своје три армије и то на десну обалу
Колубаре, њену притоку реку Љиг и на планину Сувобор.

12. Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске
трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига,и према наредби
врховне команде почеле да се утврђују положаје, у покушају да ту
зауставе продор аустроугарских снага. Такође је стигла наредба да се
сви мостови на Колубари униште, ради онемогћавања даљег продора
непријатеља. Српска врховна команда (СВК) се надала да ће јој
набујеле реке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и
издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати, јер је
планирала да са тих позиција крене у противнапад. Српске трупе
успеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше
проценеОскара Пођорека да су ту стациониране српске заштитнице.
Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус ВИ армије:
15. корпус: правцем на фронт Медник, Баћинац, Рудо
16. корпус:
једна дивизија према Маљену
једна дивизија према Буковској планини

14. Увођење нових снага приморало је 1. армију да се повлачи и она у ноћи 21. на 22.
новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током
поподнева на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње
да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у
Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процена, јер
аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски
одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лево
крило И армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови.
Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега
се Моравска дивизија 1. позива повлачи на Кремницу, што приморава
повлачење десног крила 3. армије. Живојин Мишић 26. новембра оцењује
ситуацију у којој се 1 армија налази као јако лошу и стога се одлучује да: остане
на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цео фронт
српске војске, али се не излажући могућем поразу; на време повуче главнину
снага на положаје западно од Горњег Милановца односно линију Липе-
Трипавац-Мрамор(457)-Главица(530)-лева обала Дичине; повлачење обезбеди
заштитницама. Сходно развоју ситуације: Конатице, Лазаревца, Човке и
Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење
на нове положаје, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна
команда истог дана премешта своје седиште из Београда у Крагујевац. Као
последњи покушај да се непријатељско надирање заустави, издата је директива
Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и
Степојевца, а 2. армији да помогне овај напад.

16.  Напад Обреновачког одреда, потпомогнут 2. армијом није успео и 28.
новембра отпочиње повлачење према плану српске врховне команде
од 26. новембра Истог дана средишњи део фронта 1. армије бива
пробијен и аустроугарске трупе избијају на Сувоборски гребен.
Суочен са пробојем фронта и сопственом проценом да би повлачење
по наредби српске врховне команде од 26. новембра довело до
потпуног краха 1. армије, Живојин Мишић самоиницијативно
доноси одлуку о повлачењу на положаје западно од Горњег
Милановца и издаје наредбу да се са извршењем отпочне рано
изјутра 29. новембра.
 Мишић предочава своју одлуку српској врховној команди и остаје
при њој иако му је предочено да ће због његове одлуке додатно бити
погоршан, ионако тежак, положај осталих српских трупа, а да ће
Београд, као престоница, бити практично предат без борбе. На крају
српска врховна команда усваја његов предлог и издаје директиву
осталим снагама да изврше повлачење по плану од 26. новембра.
 Српска војска без проблема, током 29. и 30. новембра заузима нове
положаје и почиње да их утврђује за шта су велику заслугу имале
српске заштитнице које су пружиле јак отпор Аустроугарима, због
чега је 6. армији издата наредба да наступа са крајњим опрезом.

18. На основу стања у 1. армији и извештаја о противнику, њен
командант, генерал Живојин Мишић издаје наредбу да се током
2. децембра изврши груписање трупа на десном боку и да се
отпочне са припремама за противнапад, који би отпочео 3.
децембра. Аустроугарска војска изводи прегруписавање, према
плану од 30. новембра и у рејону Лиспена и Голупца (483) долази
у сукоб са српским предстражама. Током 2. децембра окончана
је попуна српске војске људством, регрутима, обвезницима и
као последњи атом снаге, на ратиште су упућени ђаци,
подофицири из војне школе у Скопљу, тзв. 1300 каплара. Они су
пре краја обуке добили чинове каплара и упућени су на фронт, а
сачињавали су их младићи, који су студирали како у Београду,
тако и широм Европе и који су се ставили на располагање СВК.
Попуна људства обућом и одећом је извршена сходно
могућностима, али је она била недовољна. Истог дана Мишић
сачињава план противнапада и излаже га СВК. После дужег
разматрања његов план је прихваћен и издаје се наредба свим
трима армијама и Ужичкој војсци да 3. децембра крену у општи
противнапад, док трупе Одбране Београда остају на својим
положајима, да би заштитиле бок и позадину 2. армије.

20. План генерала Мишића предвиђао је: Главни удар са три
дивизије на правац Ручићи - Проструга у циљу пробијања
фронта 16. корпуса; помоћни удар једном дивизијом у правцу
Теочин – Сувобор. Основна замисао била је да се брзо заузме
гребен Сувобора и да се одатле изврши удар у долину Колубаре
ка Ваљеву са јасним циљем пресецања аустроугарских трупа на
два дела.
Стога је Мишић наредио:
Дринској дивизији И позива да продре на фронту Ручићи -
Крива Река
Рељинском одреду и батаљону на Голубцу(483) чувају десни бок дивизије и
изврше напад на линији Угриновци - Голубац(483)
Моравској дивизији 2. позива да продире на фронту Ручићи -
Озрем
Дунавској дивизији 1. позива да продире на фронту Озрем -
Лозањ
Дунавској дивизија 2. позива да продире на фронту Лозањ -
Брезна ка Бањанима и Теочину

21. Поред тога он је захтевао и јаку артиљеријску припрему за напад
речима:
„... да она својом снажном и обилном ватром, не штедећи у ови мах
муницију, још у првим тренуцима, треба да сломи отпор непријатеља
и да прокрчи пут пешадији.“
Дана 02. децембра командант Дринске дивизије 1. позива проследио је
својим пуковима заповест О.бр.1712: ,, Командант 1. армије под О. бр.
3277 доставио је следеће :Верујем да ће непријатељ у току данашњег
дана са својим јачим снагама подићи нашим положајима, вероватно
групишући се јачом снагом према фронту Дунавске дивизије 1. позива
и Моравске дивизије 2. позива...... Чим непријатељ окрене леђа, треба
га немилосрдно гонити. Колико год брже буде бежао, утолико га
енергичније треба гонити, обасипајући му редове и ватром.
Изашиљање пробраних војника и претицање непријатеља са бока
имаће страшног утицаја на њега. Решио сам се да сутра рано
предузмем напад целом Армијом. У овом смислу ободрите сву господу
официре и војнике. Стрпљењу ваљда треба да буде једном крај!,,
Аустроугарска војска је током 2. децембра 1914. године наставила
кретање ка североистоку и ушла је у напуштени Београд.

22. У тренутку када су европске телеграфсје агенције очекивале вести о слому
српске војске и када је 5. аустроугарска армија приређивала свечану параду
у Београду отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске.
Након велике артиљеријске припреме у 7:00 отпочиње напад. Аустроугарске
трупе су у потпуности изненађене, јер су сматрале да је српска војска
неспособна и за одбрану, а камоли за противудар, па су биле приморане на
повлачење. Само током борби 3.децембра заробљено је 3 официра, 400
подофицира и војника и 4 топа са 1 000 граната. Због повољног развоја
ситуације, Мишић наређује продужетак напада на 16. корпус, који није имао
никакве резерве и који је био у сталном повлачењу са циљем овладавања
гребенског масива Проструга - Рајац - Сувобор. Истовремено, остале српске
армије бивају задржане јаким отпором на својим почетним положајима, због
чега СВК 4. децембра наређује Мишићу, да по освајању Сувобора, обустави
офанзиву, док се не рашчисти ситуација на осталим фронтовима. Око подне
5. децембра 1. армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у
потпуности заузима и ту се зауставља. Истовремено, Дунавска дивизија 1.
позива успева да пресече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и
Маљену и око 23:00 избија на Конџулско брдо и Чугуљ. Овим успесима И
армије 5. децембра пробијен је фронт 16. корпуса аустроугарске војске и иако
су остале армије и даље биле на својим почетним положајима, отпочело је
гоњење непријатеља, док је Тимочка дивизија 1. позива (из састава 2. армије)
послата као појачање Одбрани Београда.

23. Оскар Поћорек увиђа потпуни пораз 16. корпуса и пробој
аустроугарског фронта, због чега 6. децембра наређује 6. армији да се
повуче на леву обалу Колубаре, наређујући: 16. корпусу да се повуче
северно од Ваљева; 15. корпусу да се повуче на линију Словац –
Лајковац; 13. корпусу да што је могуће дуже задржи положаје код
Лазаревца.
Истог дана 1. армија избија на линију Гугоши - Медник - Баћенац -
Рудо - Маљен, што омогућава 3 армији успех на свом фронту и почетак
гоњења непријатеља, који је приморан на повлачење, да би сачувао
сопствене бокове. Истог дана, Ужичка војска излази на обалу Дрине,
док је 2 армија, ослабљена пребацивањем Тимочке дивизије 1. позива,
обуставиља офанзиву држећи се одбрамбених дејстава.
У раним јутарњим часовима, истурени делови Дунавске дивизије 1.
позива улазе у Ваљево, које је до краја дана ослобођено, док се 16.
корпус утврђује на позицијама северно од Ваљева, у покушају
пружања последњег отпора. 3. армија избија на Колубару и наставља
да гони непријатеља на простору између Љига и Топлицее, упућујући
Дринску дивизију 2. позива као појачање 2. армији, која након тога
прелази у напад.

24. Оскар Поћорек наређује 8.12. 5. армији да обустави напад и да се са 6.
армијом, која је у повлачењу, повуче и утврди на линији: Степојевац-
Толобас-Градац-Парцански вис-Ковиона-Лина-Крајкова Бара-Мостиње (на
Дунаву). Међутим следећег дана 16. корпус северно од Ваљева бива потпуно
разбијен, због чега је 15. и остацима 16. корпуса наредио да се повуку ка
Шапцу, а 13. корпусу да помогне 5. армији, у покушају да одржи положаје
Раља - Степојевац - Обреновац (дужине 60 км). Ова линија фронта била је
предугачка, тако да 5. армија 10.12 заузима нове положаје Дубоко (на Сави)-
Сремчица-Цветков гроб-Авала-Мостиње (дужине 3 км).
СВК истог дана наређује 1. армији да се заустави у Ваљеву, обезбеди бок и
позадину осталих армија, које ће отпочети пробој фронта 5. армије, а да
истовремено делом снага настави протеривање 15. и 16. корпуса који су се у
нереду повлачили ка Босни и Срему. Према наредбама, завршна офанзива за
ослобођење Београда отпочиње 11.12. ударом 3. армије у 5:00 односно 1. и 2.
армије у 7:00.
Аустроугарски 15. корпус, повлачећи се пред Дринском дивизијом 1. позива,
у року од 27 часова прелази 40 км и код Шапца напушта територију
Краљевине Србије, истовремено су се ка Шапцу, пред Дунавским дивизијама
1. и 2.И позива, повлачили остаци 16. корпуса. Њиховим пребацивањем у
Срем 12. децембра окончане су операције у Колубарској бици.

26. Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што
Аустроугарска није успела да својим снагама уништи
Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915.
године приморане да се боре на три фронта и што је још битније
Немаћка је била приморана да пошаље помоћ у људству на
Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала
два фронта, а самим тим и њене шансе да успешно елиминише
један од њих.
Генерал Живојин Мишић је због успешног вођења операције
унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек
смењен са места главнокомандујућег Балканске војске крајем
1914. године, а на његово место је постављен немачки
фелдмаршал Аугуст фон Макензен.
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен
пример да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко
време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе
непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само И
армије и концентрисаног удара на 6. армију (која је била
развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић
данас се изучава на војним школама широм света.

28. Освајање Кајмакчалана је битка на Солунском фронту у
Првом светском рату. Учесници битке су Краљевина
Србија и Краљевина Бугарска. Битка је остала запамћена
у историји по великом броју жртава које је претрпела
српска војска и по надморској висини на којој је вођена.
Да је Кајмакчалан био значајна позиција говоре и називи:
Бугари су га звали Борисов град јер су мислили да је
неосвојив, а Срби Капија слободе јер су ту први пут
закорачили у своју земљу
Почетком јесени 1916. године почела је дугоочекивана
офанзива Антанте напредовањем српских и француских
снага северно од Битоља преко Могленских планина, док
су се британске упутиле ка Вардарској долини. Бугари су
се ушанчили у тешка утврђења.

29. Битка је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године,
када је прва српска армија уз велике губитке успела да
заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара,
одгурујући Бугаре према Мариову, где је потом постављена
нова линија одбране. Између 26. и 30. септембра врх је
више пута био заузиман док га српска војска није заузела
30. септембра. Срби су имали велике губитке од око 5.000
људи углавном од бугарске артиљерије.
Бугари су се толико занели борбом да нису размотрили да
успотаве додатне одбрамбене положаје иза утврђених
гребена. Након победе Срба, бугарски генералштаб није
успео да на време да наређење за повлачење. Након
примања тог наређења нису имали заклоне при повлачењу,
тако да су додатно изгубили оружје, опрему и људство.

30. Са стратешког аспекта битка није имала већи значај за
савезнике због зиме која је убрзо дошла и онемогућила
свако веће померање трупа.
Овом победом српска војска је успела да заустави бугарску
офанзиву вођену против положаја француског генерала
Мориса Сараја. Уједно ово је била и прва победа српске
војске након напуштања Србије године дана раније.
Заузимањем Кајмакчалана олакшано је српској 1. армији и
француским снагама да продуже операције у којима ће
касније бити ослобођен Битољ. У новембру је освојен појас
око , укључујући, и сам Битољ 19. новембра, тако да је
повраћен и ослобођен први комад отаџбине

32. Српске снаге су укупно имале око 5.000 односно 4643
погинулих, рањених и несталих војника, од којих је
Дринска дивизија имала је 3320 односно 3804 избачених из
строја или три четвртине укупног броја војника. Међу
погинулима био је и командант добровољачког Пад
Кајмакчалана убедио је Немце да је средишњи део
Солунског фронта у кризи.
Иако је пораз и за бугарске војнике и за војску деловао
депримирујуће, бугарске победе над Румунијом су их
охрабриле. Међу погинулима био је и командант
добровољачког одреда Војвода Вук.