Vođe prvog srpskog ustanka

1. ВОЂЕ ПРВОГ
СРПСКОГ
УСТАНКА

2. ПРОТА МАТЕЈА НЕНАДОВИЋ

3. Рођен је у Бранковини 1777. године, у породици кнеза Алексе Ненадовића.
Његово најзначајније дело су Мемоари који су написани на српском
народном језику.
Један је од организатора I Првог српског устанка у ваљевском крају, војвода
и државник. Путовао је у Русију и с њом успоставио прве устаничке везе, и
више пута путовао у Аустрију ради набавке оружја и муниције. Командовао
је делом устаника при ослобођењу Ваљева и Шапца 1804. године, Карановца
(данас Краљево) и Ужица 1805. и делом коњице у бици на Мишару 1806.
године. Од 1805. до 1807. први је председник Правитељствујушчег совјета, а
од 1807. до 1811. његов члан, потом тамнавски војвода, а са Лукум
Лазаревића командант устаничких снага на Дрини.
У турској офанзиви против Србије 1813. командовао је са Симом
Марковићем устаницима на фронту од Лознице до ушћа Дрине. После пада
Србије прешао је у Аустрију и у периоду 1814—1815. настојао да заинтересује
велике силе за борбу Србије против Турске. После избијања II српског
устанка прешао је у Србију, постао ваљевски кнез и члан Народне
канцеларије. Због неслагања са начином владавине кнеза Милоша
пензионисан је 1832. године. Члан новооснованог Државног совјета постао је
1838, али због неслагања са кнезом Михаилом морао је 1840. напустити
Србију. После доласка Александра Карађорђевићаза кнеза Србије 1842..
године постао је државни саветник; 1844. са својим људима угушио је
катанску буну против кнежеве власти; пензионисан је 1852. године. Умро је у
Ваљеву, 11. децембра 1854. године (29. новембра 1854. по јулијанском
календару).
Написао је књигу својих сећања „Мемоари“. Његови „Мемоари“, поред
књижевне вредности, представљају драгоцен документ времена.

4. МИЛЕНКО СТОЈКОВИЋ

5. Миленко Стојковић се родио у селу Кличевцу 1769. године.
Када је у лето 1804. године, у време мисије Бећир паше, донета одлука
да се погубе турске дахије, Миленко Стојковић је одређен од стране
српске и турске да изврши пресуду. Са дружином од 27 својих
одабраних момака и 10 момака Реџеп-агиних је у Аду Кале, где су се
дахије склониле, а онда прерушен, током ноћи отишао Ибрахиму,
стрицу Реџеповом и предао му писмено наређење Бећир-паше, као и
писмо Реџепово у којима се објашњава зашто је дошао и ко га шаље.
Преплашен Ибрахим одао му је кућу у којој су се дахије криле и исте
ноћи, између 25. и 26. јула, Миленко их је напао и погубио.
Велики војнички успех Миленко Стојковић је доживео у бици на
Иванковцу.
После одбране делиграда 1809. године, када је уместо рањеног
Карађорђа краће време свим устаничким снагама командовао
Миленко Стојковић, почела је и његова свађа са Карађорђем око
политичких питања. Карађорђе је лишио Стојковића команде
устаничком војском.
Сукоб са Карађорђем био је разлог да Миленко побегне преко Дунава.
Отишао је у Русију, где је пензионисан у чину пуковника. Према
неким писаним документима Вука Караџиђа, Миленко Стојковић је
умро у једној варошици на криму на обали Црног мора 1831. године.

6. ПЕТАР ДОБРЊАЦ

7. Родио се 1771. године у пожаревачкој нахији, у селу Добрњу код
Петровца на Млави. У младости је био хајдук, а потом је одржавао
имање и трговао углавном живом стоком. Карађорђе је од раније знао
за Петра. Позвао га је да се прикључи у борби против Турака. Године
1804. био је буљубаша (заповедник чете) под Миленком Стојковићем.
1805. године учествовао је у боју на Иванковцу против Хафиз-паше,
после које га је Совјет прогласио бимбашом (заповедник над 1000
људи) и војводом. На његову инициајтиву су се Срби на Иванковцу
прегруписали и ушанчили. После битке код Делиграда (1806.), против
скадарског Ибрахим-паше, долази у ред првих старешина у земљи.
Када је Карађорђе 1809. године поделио војску на четири дела, јужни
део, који је био усмерен ка Нишу водио је Милоје Петровић. Због
свађе између Добрњца и Милоја Петровића Трнавца изостала је
помоћ војводи Стевану синђелићу, у боју на Чегру (1809.), што је
довело до српског пораза. Милоје се уплашио да ако Петар и Стеван
нападну заједно имају много веће шансе да освоје град Ниш и тиме би
стекли велико богатство. Због тога је зауставио Петра и довео до
великог пораза, мада је Стеван Синђелић показао велику храброст и
одлучност. Нико није могао да му стане на пут да са својих 2000
Ресаваца у Ниш уђе први. Петар Добрњац и Стеван Синђелић су били
кумови. После пада Делиграда (1809) напустио је Србију због
неслагања са Карађорђем. 1810. се вратио у земљу на интервенцију
Русије, али је 1811. поново протеран.
Петар је умро у Јашију 1831. године.

8. СТЕВАН СИНЂЕЛИЋ

9. Стеван Синђелић је рођен 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском (по неким
изворима, рођен је у селу Грабовац). Пре устанка служио је код чувеног ресавског
кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће
подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са
Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља
народ ресавског краја за устанак против османске власти. Чим је објављен устанак у
Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.
Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. осле тога, Синђелић је учествовао у
боју на Иванковцу. акон боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао
по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда.
После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809. година.
Код Каменице, села надомак Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на
брду Чегар) је био војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су
Османлије сазнали да су се двојица војвода, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукли
с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске
положаје на Чегру.
Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару).
Османлије су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили.
Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Османлије су
на јуриш ушли у шанац. Борба пушкама, претворила се у борбу кундацима,
ножевима, и голим рукама. Османлије су стално добијале појачање, док је Синђелић
на крају остао сам.
Кад је Стеван Синђелић видео да не може Османлије истерати из шанца и да је много
Срба изгинуло, а да не би пао жив у османске руке, опалио је из своје кубуре у пуну
бурад барута и тако је завршио бој. Том приликом погинуло је 6.000 Османлија и сви
преостали Срби.

10. ХАЈДУК ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

11. Вељко Петровић је рођен у селу Леновцу код зајечарау богатој породици
Петра Петровића. Са своје 22 године, као младић је реаговао када су два
Турчина напала његову сестру. На мах их је убио и одмах се одметнуо у
хајдуке. Прво је ишао у Видин код великог одметника, бившег јањичара
Пазваноглуа. Међутим и ту долази до изражаја његова прека нарав када
убија два Пазванџијина момка и бежи. Од 1803. године био је хајдук у чети
Станоја Главаша, да би затим пришао старешинисмедеревске нахије Душану
Вулићевићу. Од 1804. учествовао је у Устанку у чети са Главашем, а после са
Душаном и Вујицом Вулићевићем. Својеглавост Вељкова је утицала на то да
у времена ратна не буде послушан ни Вујици, а потом ни Карађорђу. Са
Вулићевићем се борио за Београд (1806.), на чијим се шанчевима храбро
борио. Године 1807. постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета да побуни
Криви Вир и Црну Реку. Године 1809. Вељко је бранио Бању од Турака.
Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због
тога остао мало сакат. Године 1811. постао је крајински војвода и упућен је у
Неготи, на Крајину.
Судбоносне 1813. неколико турских коњаника га је напало код села Буковча,
где их је Вељко разбио. Турци су затим кренули са далеко јачим снагама, па
се Вељко морао повући у неготинске шанчеве да их брани.
После двадесетак дана одбране, око 20. јула, кад је наређивао оправке на
малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да
изговори само : „Држ!". Пао је мртав на земљу. Остале су упамћене његове
речу „Живот дајем, Крајину не дајем“.