Izveštaj Zaštitnika građana

1. `
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
ЗАШТИТНИК ГРАЂАНА
161-3 / 16
Б е о г р а д
дел.бр. 7873 датум: 15. март 2016.
РЕДОВАН ГОДИШЊИ ИЗВЕШТАЈ
ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА
ЗА 2015. ГОДИНУ
Београд, 15. март 2016.

2. САДРЖАЈ:
УВОДНА РЕЧ, ОПШТА ОЦЕНA ПОШТОВАЊА ПРАВА ГРАЂАНА И НАЈЗНАЧАЈНИЈИ
ПОДАЦИ О АКТИВНОСТИМА ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА У 2015. ГОДИНИ......................... 4
ОСНОВНИ СТАТИСТИЧКИ ПОДАЦИ О РАДУ ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА ................. 36
I ДЕО: ПРАВНИ ОКВИР И ДЕЛОКРУГ РАДА ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА............................ 40
1.1. ПРАВНИ ОКВИР........................................................................................................................ 40
1.2. НАДЛЕЖНОСТ, ОБУХВАТ И НАЧИН РАДА ................................................................... 47
II ДЕО: ПОСЕБАН ОСВРТ НА ИЗБЕГЛИЧКУ КРИЗУ................................................................ 51
III ДЕО: ПРЕГЛЕД ПРЕМА ОБЛАСТИМА / РЕСОРИМА........................................................... 56
3.1. ПРАВА ДЕТЕТА.......................................................................................................................... 56
3.2. ПРАВА НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА ................................................................................. 78
3.3. РОДНА РАВНОПРАВНОСТ И ПРАВА ЛГБТИ ОСОБА .................................................. 91
3.4. ПРАВА ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ И ПРАВА СТАРИЈИХ ................................ 111
3.5. ПРАВА ЛИЦА ЛИШЕНИХ СЛОБОДЕ, ПОЛИЦИЈСКА ОВЛАШЋЕЊА И
ПРЕВЕНЦИЈА ТОРТУРЕ..................................................................................................................... 122
3.6. РЕСОР ДРЖАВНЕ УПРАВЕ................................................................................................... 148
3.7. РЕСОР ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ...................................................................................... 158
3.8. РЕСОРИ ПРОСВЕТЕ И НАУКЕ, КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА И ОМЛАДИНЕ И
СПОРТА.................................................................................................................................................. 164
3.9. РЕСОР ЗДРАВЉА..................................................................................................................... 184
3.10. РЕСОРИ СОЦИЈАЛНЕ ЗАШТИТЕ И ПЕНЗИЈСКОГ И ИНВАЛИДСКОГ
ОСИГУРАЊА........................................................................................................................................ 193
3.11. РЕСОР РАДА ......................................................................................................................... 203
3.12. РЕСОР УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА................................................................................ 212
3.13. РЕСОРИ ФИНАНСИЈА И ПРИВРЕДЕ............................................................................ 218
3.14. РЕСОР ПРАВДЕ .................................................................................................................... 231
3.15. РЕСОР ОДБРАНЕ................................................................................................................. 236
3.16. РЕСОРИ ГРАЂЕВИНАРСТВА И ИНФРАСТРУКТУРЕ, КАТАСТРА,
ЕЛЕМЕНТАРНИХ НЕПОГОДА И РЕСТИТУЦИЈЕ...................................................................... 240
3.17. РЕСОРИ ЕНЕРГЕТИКЕ И РУДАРСТВА, ЗАШТИТЕ ПОТРОШАЧА,
ПОЉОПРИВРЕДЕ И ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ................................................................................. 255
3.18. РЕСОР БЕЗБЕДНОСТИ....................................................................................................... 269
IV ДЕО: САРАДЊА ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА......................................................................... 279
4.1. САРАДЊА СА ДРЖАВНИМ ОРГАНИМА ЧИЈИ РАД ЗАШТИТНИК ГРАЂАНА НЕ
КОНТРОЛИШЕ..................................................................................................................................... 279

3. 4.2. МЕЂУНАРОДНА САРАДЊА И ПРОЈЕКТИ .................................................................... 281
4.3. ЗАШТИТНИК ГРАЂАНА У МЕДИЈИМА ......................................................................... 285
V ДЕО: УКУПАН БРОЈ И КЛАСИФИКАЦИЈА ПРИТУЖБИ ................................................. 288
5.1. КЛАСИФИКАЦИЈА ПРИТУЖБИ ПРЕМА ПОВРЕЂЕНИМ ПРАВИМА .................. 290
5.2. КЛАСИФИКАЦИЈА ПРИТУЖБИ ПРЕМА ОРГАНИМА НА ЧИЈИ РАД СЕ ОДНОСЕ
292
5.3. ИСХОД ПОСТУПАЊА ПО ПРИТУЖБАМА.................................................................... 294
VI ДЕО: ПРЕПОРУКЕ, МИШЉЕЊА И ЗАКОНОДАВНЕ ИНИЦИЈАТИВЕ ЗАШТИТНИКА
ГРАЂАНА................................................................................................................................................... 297
6.1. ПРЕПОРУКЕ.............................................................................................................................. 297
6.2. МИШЉЕЊА.............................................................................................................................. 300
6.3. ЗАКОНОДАВНЕ ИНИЦИЈАТИВЕ ...................................................................................... 300
AНЕКС I - ПРЕГЛЕД ПРЕДЛОГА ЗА ПОБОЉШАЊЕ ПОЛОЖАЈА ГРАЂАНА У ОДНОСУ НА
ОРГАНЕ УПРАВЕ ИЗ ГОДИШЊЕГ ИЗВЕШТАЈА ЗА 2015. ГОДИНУ........................................ 303
AНЕКС II - ЉУДСКИ И МАТЕРИЈАЛНИ РЕСУРСИ...................................................................... 321
AНЕКС III - ФИНАНСИЈСКИ ИЗВЕШТАЈ ........................................................................................ 325

4. - 4 -
УВОДНА РЕЧ, ОПШТА ОЦЕНA ПОШТОВАЊА ПРАВА
ГРАЂАНА И НАЈЗНАЧАЈНИЈИ ПОДАЦИ О
АКТИВНОСТИМА ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА У 2015.
ГОДИНИ
Годишњи извештај садржи опште и посебне оцене и податке о поштовању права грађана (пре
свега људских и мањинских), податке о уоченим недостацима у раду органа власти, предлоге за
побољшање положаја грађана у односу на органе власти и податке о активностима и
трошковима Заштитника грађана.
Стање права грађана у Србији током 2015. године обележиле су економске недаће
великог броја грађана и мањак правне сигурности. Држава и администрација бавиле су
се сопственим реформама чији резултати (још) нису довели до промена које грађани
осећају као јасан бољитак.
У односу на претходну извештајну годину, број притужби из социјалних и економских
права сменио је са првог места по бројности притужбе на тзв. лошу управу -
неблаговремен рад администрације, немаран однос према послу, очигледно погрешну
примену права и друге пропусте из домена „добре управе“.
Посебно рањиве биле су следеће групе и грађани: јако сиромашни, деца и млади, особе
са инвалидитетом, старије особе, избеглице и други мигранти, интерно расељени,
припадници националних мањина (међу њима најугроженији су Роми), особе лишене
слободе (укључујући и пацијенте у психијатријским болницама и кориснике у
установама социјалне заштите домског типа), оболели од тешких болести, жртве насиља
у породици и партнерским односима, организације и појединци заговорници људских
права, организације и појединци који износе критичне ставове, новинари, припадници
ЛТБТИ популације. Mноги Заштитнику грађана имају обичај да кажу да је у Србији
најугроженији – „обичан грађанин“.
СТАТИСТИЧКИ ТРЕНДОВИ
Број притужби порастао је у 2015. години за 28% (6.231 притужба).
Грађани су све боље упознати са надлежностима овог органа, притужбе су све
конкретније, а контакти са грађанима ефикаснији: број покренутих поступака контроле
по притужбама и сопственој иницијативи повећан је за 47,5% (!) и износио је 1.669.
Ефикасност овог органа у поступцима контроле повећана је за 34,5%, за колико је
процентуално више поступака окончано у односу на 2014. годину (у 2015. години
окончан је рад на 6.457 притужби и поступака по сопственој иницијативи).
Смањен је за 22% број поднесака који немају карактер притужбе, као и број телефонских
разговора (-17,1%). Мање је и грађана лично дошло у просторије ради разговора (-6,7%).
На жалост, због мера штедње, а на штету ефикасности, превентивног и едукативног
ефекта овог органа, број контролних и превентивних физичких посета смањен је за
6,15% - обављено их је укупно 107.
Број извршених препорука благо је пао са 87,9 на 86,3% (у 2015. години укупно је упућено
1.447 препорука, од чега је за извршење доспело 1.102, а извршено је 951). Приметан је и
за ресорну администрацију похвалан висок проценат извршених препорука које овај
орган даје у законом прописаној функцији Националног механизма за превенцију

5. - 5 -
тортуре. Препорука те врсте упућено је 265, доспело је за извршење 167, а спроведено
155, што чини 92,8% поступања по препорукама.
Повећана је за 27,5% ефикасност рада овог органа по законодавним иницијативама које
достављају грађани (размотрено их је 65). Број нормативних иницијатива и предлога
које је Народној скупштини и другим органима поднео овај орган исти је као 2014.
године (15). Усвојене су четири, за разлику од 2013. године у којој није усвојена ни једна.
Број притужби већ годинама превазилази постојећи капацитет, на шта се у годишњим
извештајима редовно упозорава. Упркос свим стратегијама, акционим плановима и
обећањима, капацитет Стручне службе годинама није повећан због низа
административних и политичких препрека. Независност Заштитника грађана
прописана Уставом (као и неких других органа за заштиту људских права, чија је
независност прописана органским законима) грубо је прекршена одредбама Закона о
начину утврђивања максималног броја запослених у јавном сектору којим је,
истовремено, неким другим органима (Влади, председнику Републике, Народној банци
Србије, Високом савету судства, Уставном суду, Државном већу тужилаца) сачувана
независност.
У држави није успостављен функционалан хоризонтално и вертикално разгранат
систем отклањања неправилности у коме би Заштитник отклањао само изузетне
неправилности и незаконитости на штету права грађана (како је иначе замишљена
институција омбудсмана), док се остале решавају на нивоу унутрашње контроле и
коришћењем прописаних правних лекова пред органима управе и правосуђа. Немајући
доступну и делотворну могућност да проблем изложе и реше на тај начин, грађани се у
већини случајева обраћају Заштитнику као првој, а не последњој контролној инстанци.
Одавно потребне, конципиране и планиране, измене Закона о Заштитнику грађана
којима је, између осталог, требало активирати унутрашње механизме контроле у
органима власти, нису припремљене ни донете.
СПОЉНИ УТИЦАЈИ
Мноштво старих и нових изазова у региону и глобално усложњавали су и отежавали
поштовање стандарда и праксу поштовања људских права. Историјски талас избеглица
и других миграната из Азије и Африке које су државе и друштва у Европи без изузетка
дочекале неспремно, открио је и мањкавости у опредељености за поштовање давно
усвојених стандарда људских права у реалним кризним ситуацијама. Трпели су, и трпе,
избеглице и други мигранти, али и локално становништво.
Србија се према избеглицама и мигрантима понела коректно: хумано, али понекад
недовољно организовано, углавном услед ad hoc приступа стратешким изазовима. Од
велике користи било је присуство и активности међународних организација и партнера
(посебно специјализоване агенције УН, Европска комисија). Кључна је била сарадња са
органима суседних држава – Македоније и Хрватске, а блиско су сарађивали и
национални омбудсмани дуж целе тзв. „Балканске руте“. Србија је „транзитна“ држава
за миграције са југа и истока. Још озбиљнији изазови људских права у погледу избеглица
и миграната, како за њих тако и за локално становништво могу тек да уследе.
Терористички напади и јачање против-терористичких мера и овлашћења сузили су
простор слободе грађана на танку линију између чекића и наковња. Србија је за сада
одолела тренду нормативног сужавања слобода и права грађана зарад наводног
ефикаснијег супротстављања тероризму. У примени прописа, међутим, све је већи број
актера који задиру у приватност и друге слободе грађана и све су веће њихове техничке
и финансијске могућности, док се у демократску цивилну контролу пропорционално

6. - 6 -
не улаже и она губи стварну могућност едукације, превенције и откривања
непропорционалних, неоправданих и на други начин неправилних и незаконитих
задирања у права грађана.
Рад инструмената међународне правде, пре свега Међународног кривичног трибунала
за бившу Југославију и међународно правосуђе на територији Косова и Метохије, није
увек могао да послужи као инспирација за јачање уверења о правичном, ефикасном, те
политички, национално и на сваки други начин објективном расветљавању ратних
злочина из прошлости и помирењу у региону. Део представника власти, међутим
обесмишљава у потпуности рад суда: после одслужене десетогодишње затворске казне
због ратних злочина, бившег високог официра дочекао је уз почасти државни и војни
врх. Министар правде изразио је на дочеку очекивање да ће његови поступци бити узор
будућим генерацијама.
Смањује се број нових тужби против Србије пред Европским судом за људска права. До
краја 2015. године против Србије је поднето 1.142 притужбе. Према статистичким
подацима из Стразбура, Србија у односу на број становника има 1,74 случаја пред судом
на 10.000 становника, још увек више од просека у осталим земљама чланицама Савета
Европе. Суд у Стразбуру у 2015. години донео је 17 пресуда по тужбама против Србије,
од чега само једну ослобађајућу. Српски држављани најчешће се обраћају Стразбуру
због неизвршења правноснажних судских пресуда домаћих судова, кршења права на
правично суђење, повреде дужине судског процеса и дискриминације. Од како је
постала пуноправна чланица Савета Европе, Европски суд за људска права донео је
против Србије 132 пресуде, од којих је у 117 случајева пронађено кршење Европске
конвенције о људским правима. Комитет министара Савета Европе, надлежан за надзор
спровођења пресуда Суда, је, уважавајући мишљење Заштитника грађана, на 1250.
седници одржаној 8-10.3.2016. године позвао Републику Србију да у најкраћем року
разреши сва спорна питања у вези са истраживањем случајева „несталих беба“ на која
му је указао Заштитник грађана.1 Значајну помоћ у карактеристичним случајевима
српским грађанима пред судом у Стразбуру пружају домаће невладине организације,
попут ЈУКОМ-а и Београдског центра за људска права.
„ЉУДСКА ПРАВА“ ПРОТИВ ЉУДСКИХ ПРАВА, СЛОБОДА ИЗРАЖАВАЊА И
МЕДИЈИ
Јачају екстремистички покрети који у својим идеолошким платформама негирају
равноправност, уважавање различитости и друге темељне поставке људских права и то
тако што све израженије злоупотребљавају људска права на слободу изражавања, при
чему изостају ефикасне реакције надлежних државних органа (под ефикасном
реакцијом не сматра се јавно саопштење, изузев ако је довољно да спречи понављање
штетне појаве, што до сада није био случај). Релативизују се и банализују,
обесмишљавају темељни појмови и вредности попут (не)дискриминације, претпоставке
невиности, права детета, уставности и законитости.
Поједини јавни функционери позивају се на своју грађанску слободу изражавања да би
са државне функције, говорећи у званичном капацитету, износили неформална
сазнања или увредљиве и непримерене личне ставове.
Министар унутрашњих послова, у интервјуу за лист Недељник коректно
упитан кога са становишта власти третира као најозбиљнију опозицију, каже:
1 Видети више на: Zorica Jovanović v. Serbia (Application No. 21794/08), Supervision of the execution of the Court’s
judgments, доступно на: https://wcd.coe.int/ViewDoc.jsp?Ref=CM/Del/Dec(2016)1250/H46-
23&Language=lanEnglish&Ver=original&Site=CM&BackColorInternet=C3C3C3&BackColorIntranet=ED.

7. - 7 -
„највећу опозицију глуме једна шминкерка и једна глумица, као и понеки
пропали скрибоман“. Још једна реченица министра др Стефановића из истог
интервјуа: „чињеница јесте да се наша нејака опозиција преселила у
невладин сектор”, пример је систематичног настојања да се критика власти
и слобода изражавања, као темељне вредности слободног друштва и бића
слободног грађанина, сведу на непринципијелну дневно-страначку
утакмицу и тако учине одбојним просечном грађанину, а да се истовремено
невладин сектор дискредитује као дневнополитички мотивисан и тако лиши
позиције објективности и општег интереса.
Примена три реформска закона у медијској сфери (Закон о јавном информисању и
медијима, Закон о електронским медијима и Закон о јавним сервисима, примена почела
1. 7. 2015. године) није у пракси ојачала слободу медија и право грађана на потпуно,
објективно и правовремено информисање. Медији су и даље под пресудним
нетранспарентним утицајем спреге политике и новца који је само заоденут у законску
форму финансирања програма и оглашавања. Очекивања да ће повлачење државе из
власништва над медијима и конкурсно финансирање садржаја од јавног интереса из
општинских, градских, покрајинског и републичког буџета, дефинисани новим
медијским законима битно утицати на заштиту јавног интереса у сфери информисања,
у великој мери су обесмишљена начином на који су ти закони примењени у пракси.
Праве транспарентности власништва нема. Ако је судити по структури нових власника
медија, проистиче да је Србија, уместо државних, добила страначке медије.
Почетак процеса повлачења државе из власништва у медијима каснио је четири месеца,
због опструкције јавних медијских предузећа. Од 70 јавних предузећа услове за
аукцијску продају капитала до назначеног рока испунило је 50, судбина оних који нису
испунили услове је непозната. У наредна четири месеца (до краја октобра 2015.
године) нове власнике добило је 36 медијских предузећа, а 14 ни после два круга
приватизације није нашло купца, међу њима и државна новинска агенција Танјуг.
Престанком важења Закона о Танјугу и изричитом Одлуком Владе2 је угашена, али и
даље ради и користи зграду, државна обележја и друге ресурсе. Политику АД држава је
ставила на листу 17 стратешких јавних предузећа и тако замрзнула њен статус.
Компанија Новости, где је држава мањински власник, није ни поменута у процесу
приватизације.
Посебан изазов је финансирање јавних сервиса. Радио телевизија Србије и Радио
телевизија Војводине су од 1.1.2016. морали да отпочну финансирање Према Закону о
јавним сервисима. Нису се, међутим, благовремено за то припремили (РТС), па је крајем
2015. године, на иницијативу Министарства рударства и енергетике, донет посебан
Закон о привременом уређивању начина наплате таксе за јавни медијски сервис3 према
коме грађани плаћају таксу за РТС и РТВ у износу од 150 динара месечно до краја 2016.
године уз рачун за потрошену електричну енергију, што изазива револт у делу јавности.
Предвиђа се да ће јавни сервиси у 2016. бити финансирани из буџета са 4 милијарде
динара (упола мање него прошле године), уз финансирање наплатом таксе.
Држава је на свим нивоима власти, пре приватизације јавних медијских предузећа, своје
медије суфинансирала директно из буџета са оквирно 25 милиона евра годишње: 5
милиона Република, 3,5 милиона АП Војводина и 16,5 милиона локалне самоуправе. Од
2 Закон је престао да важи 31. октобра, а Одлука је донета 3. новембра 2015. године.
3 „Службени гласник РС“, број 112/15, усвојен 29.12.2015. године.

8. - 8 -
новембра 2016. године законом је забрањено директно буџетско финансирање и уведен
сyстем пројектног (конкурсног) финансирања медијских садржаја у јавном интересу.
Два медијска конкурса Министарства културе и информисања у 2015. години
спроведена су у начелу углавном успешно, за разлику од конкурса локалних
самоуправа. У комисијама већину чине представници новинарских и медијских
удружења, али су на локалном нивоу израженији сукоби интереса те кршење и
злоупотреба процедура. У неколико случајева (на пример Студио Б) преко конкурса је
новим власницима враћен значајан део новца којим су претходно од државе купили
медије.
Законом о државној управи и локалној самоуправи није прописана дужност јединице
локалне самоуправе да издваја новац у буџету за јавни интерес, нити је ближе одређен
проценат таквог издвајања, ако га има. Према подацима Удружења новинара Србије
(УНС) локалне власти су у просеку за пројектно финансирање издвајале један одсто
локалног буџета, што удружења и асоцијације сматрају недовољним. УНС је поново
затражио да се локалне самоуправе обавежу на обавезно издвајање два одсто из буџета
за ове намене, што подржавају и остала удружења и асоцијације. Представници органа
јавне власти, међутим, кажу да за доношење такве одлуке нема уставног основа.
Регулаторно тело за електронске медије је поприште сукоба медијских, комерцијалних
и политичких интереса, његово руководеће тело – Савет није комплетно. Јавност с
правом очекује да РЕМ јаче реагује и активније користи надлежности поводом
очигледних кршења Закона о електронским медијима, новинарских кодекса и правила
оглашавања.
Савет за штампу, једино саморегулаторно тело у медијској сфери у Србији,
2015. године је примио 109 жалби на садржаје штампаних и онлајн медија,
мало више него 2014. када је примљено 80 жалби. Број случајева у којима је
утврђено кршење Кодекса знатно је већи него претходне године и износи 60,
од чега је изречено 36 јавних опомена медијима који нису прихватили пуну
надлежност Савета за штампу.
Према извештају Савета4, медији су најчешће кршили одредбе из одељка Истинитост
извештавања (35 пута) и то углавном тачке које се односе на забрану објављивања
неоснованих оптужби, клевета или гласина, као и на обавезу разликовања чињеница од
коментара, нагађања и претпоставки. У 20 случајева прекршене су одредбе Кодекса које
се односе на забрану дискриминације и говора мржње, у 17 о кршењу одредби о
ауторству. Чест прекршај је и непоштовање етике и културе јавне речи (14 одлука),
углавном због необјављивања одговора. У највећем броју случајева, прекршено је више
тачака Кодекса новинара.
Поједини медији не поштују ни обавезу објављивања одлука Комисије о
кршењу Кодекса: "Вечерње новости" нису објавиле четири од пет одлука,
"Блиц" није објавио две од шест одлука, "Ало" две од пет, док "Телеграф.рс"
није објавио ниједну од две одлуке.
Савет је изменом Статута укинуо право вета приликом одлучивања у Комисији за жалбе.
То је већ на првом кораку, приликом одлучивања по жалбама на текст Политике
о америчким донацијама цивилном сектору и медијима довело до оштре критике тог
4 Извештај доступан на: http://www.savetzastampu.rs/cirilica/izvestaji/110/2016/03/11/1019/izvestaj-o-
radu-saveta-za-stampu-za-2015_-godinu.html.

9. - 9 -
дневног листа усмерене појединачно и лично на чланове Комисије и донело највећа
искушења Савету од оснивања.
Током прошле године број физичких напада и других облика притисака на новинаре је
поново почео да расте. Регистар који је формиран на сајту Независног удружења
новинара Србије (НУНС) показује да је 2015. године било укупно 38 таквих напада, док
их је 2013. и 2014. било по 23. Прошле године је, према том регистру, било укупно
једанаест физичких напада на новинаре, три напада на имовину новинара, 21 вербална
претња и три случаја која су окарактерисана као притисак на новинаре.
Владајућа странка издала је званично саопштење у коме је уредницу на
Јавном сервису Радио телевизија Србије оптужила за „брутално политичко
мешање“ у истражне радње, након што је један таблоид пренео њену изјаву
да би било „разумно да на информативни разговор у полицију буду позвани
и уредници ТВ Пинк и Информера, а не само менаџмент Курира“. Уследиле су,
по устаљеном редоследу, увредљиве и агресивне насловне стране у
провладиним штампаним медијима, малициозни прилози на провладиним
ТВ станицама и очигледно дириговани вербални прогон (увреде, најтеже
личне дисквалификације) у коментарима са карактеристичних налога на
медијским порталима и на друштвеним мрежама (тзв. „ботови“). Такви
напади на лични интегритет су видно организовани и лишени било какве
одговорности. Њихов непосредан или одложени ефекат је повлачење јавних
личности из друштвеног живота.
Нису решени случајеви убистава новинара из претходног периода, као ни неколико
физичких напада на новинаре.
Расте број искусних новинара без посла или оних који су отишли из новинарства.
Новинарски кругови примећују да до посла лакше долазе непознате колеге од оних који
су већ стекли професионални углед, што се противи логици слободног „тржишта“.
Социјални положај новинара је изразито низак.
Више слободе постоји у писаним медијима у штампи и на електронским порталима него
на ТВ станицама. Програм Радио Београда запажен је по квалитету. Тиражи дневних
новина у 2015. години су према проценама упућених (нема услова за егзактну
статистику) први пут пали испод 500 хиљада дневно, за трећину мање него пре две
године. Јасно је да је „слобода“ медија у начелу обрнуто пропорционална утицају, кога
телевизијски програм има највише.
Политичка власт новинара или редакцију који се критички односи према њој третира
као политичког противника. Власт такође бојкотује поједине медије – чак и јавни сервис.
Републичка Влада тако бојкотује Радио телевизију Војводине.
Јавни медијски простор и друштвене мреже поприште су лажирања јавне дебате, кроз
организовану активност страначких активиста чији је задатак да масовним писањем
коментара, твитова, постова, блогова одређену идеју, активност, организацију,
институцију, личност вештачки промовишу или деградирају, не либећи се
манипулације, лажи, увреда и претњи.
На интернету постоје нерегистровани медијски садржаји који без икакве одговорности,
заклањајући се, а у ствари злоупотребљавајући непринципијелно и недоследно
регулисане медијске слободе, објављују инсинуације, претенциозне конструкције,
отворене и прикривене претње и уцене. Контрола јавног мњења медијском

10. - 10 -
манипулацијом стекла је својеврсну „легитимност“ утолико што је прихваћена као
наводна неминовна последица „слободе говора и изражавања“.
На два медија – приватној телевизији са националном фреквенцијом и
таблоиду са огромном циркулацијом, оба блиска политичкој власти, објављен
је аутентичан документ клинике за психијатријске болести са информацијама
о историји болести особе која је у том моменту износила тешке оптужбе на
рачун политичког врха. Повереник за информације од јавног значаја и
заштиту података о личности хитно је и проактивно реаговао, прикупио
чињенице и околности у својој моћи и поднео одговарајуће пријаве против
непознатих лица за злоупотребу најосетљивијих личних података, са малим
изгледом да правосуђе и полиција ефикасно окончају истрагу, идентификују
и казне починиоце.
Борба за власт преко таблоида и тајних служби гази све законске, етичке и моралне
норме, а медијски регулаторни механизми и демократска цивилна контрола служби
немају ресурсе, овлашћења и стварну моћ да томе стану на пут.
Ресорно министарство се у јавној полемици углавном позива на законе који су усвојени.
Кључне негативне појаве на медијској сцени остају без јавне реакције, макар вербалне
осуде ресорног министра.
Таблоидизација медија, друштва и државе, о којој је у претходним годишњим
извештајима детаљно писано, досегла је врхунац случајем тзв. „Државног удара“ који је
припремљен, проглашен и спречен на страницама и у програму водећих провладиних
медија. За надати се остаје да ће очигледна бизарност те таблоидне епизоде означити и
почетак краја те врсте манипулације свешћу грађана.
ПРАВНА СИГУРНОСТ
Закони донети у мањкавој, пребрзој процедури, међусобно неусклађени, са одредбама
које противрече другим одредбама у истом или другим законима, чија су решења
недовољно јасна стручњацима, а камоли свима онима на које се норме односе, а
примена неуједначена, селективна, док је пракса судова у споровима који проистекну из
њихове примене непозната, довели су до израженог формалног нормативизма и
скромне суштинске правне сигурности у Републици.
Према подацима Отвореног парламента, у 2015. години је донето 182 закона, од тога 80
по хитној процедури (44%) . С друге стране, у ситуацијама у којима је доношење по
хитној процедури очигледно било неопходно, хитна процедура је изостала.
Одлуком Уставног суда из априла 2015. године5 утврђено је да Закон о
окупљању грађана није у сагласности са Уставом, а до дана њеног
објављивања у службеном гласилу (које је било одложено за шест месеци),
Министарство унутрашњих послова није благовремено припремило нацрт
новог закона којим би се уредио поступак остваривања Уставом зајемчене
слободе грађана на окупљање. До доношења новог закона, дуже од три
месеца у Србији није било законски уређено остваривање Уставом
гарантоване слободе окупљања, а било је онемогућено и остваривање јавног
интереса на законито ограничење те слободе када је то неопходно из Уставом
прописаних разлога - ради заштите јавног здравља, морала, права других или
безбедности Републике Србије. Новим Законом о јавном окупљању нису до
краја отклоњени ни недостаци због којих је претходни закон оглашен
5 Одлука Уставног суда I Уз 2004/2013 „Службени гласник РС“, број 88/15.

11. - 11 -
неуставним, а који се односе на разлоге за ограничења зајемчене слободе
окупљања и делотворност правних средстава за заштиту те слободе. Нови
закон делује дестимулативно на слободу окупљања несразмерно високим
новчаним казнама.
Повлачење Предлога закона о равноправности жена и мушкараца, чије су
усвајање Влада и Народна скупштина планирале у хитном поступку,
резултат је уважавања бројних примедби које нису могле да буду изнете
раније због одсуства јавне расправе.
Одсуство јавне расправе о предлозима Закона о изменама и допунама Закона
о јавном информисању и медијима, Закона о измени Закона о јавним
медијским сервисима и Закона о привременом уређивању начина наплате
таксе за јавни медијски сервис и могућности да се јавност изјасни о решењима
која се односе на јавни медијски сервис – сервис намењен грађанима
(јавности), допринело је конфузији о томе шта је јавни медијски сервис, која
је његова улога и на који се начин финансира и обезбеђује његова
финансијска и свака друга независност.
Јавна расправа и редован законодавни поступак нужни су нарочито када се доноси
пропис који на нов начин уређује једну област.
Након вишедеценијског одсуства било каквог прописа о инспекцијском
надзору, за чим је потребу истицао овај орган и у ранијим годишњим
извештајима, припремљен је Предлог закона о инспекцијском надзору и
спроведена квалитетна јавна расправа. Предлог је затим без разумљивог
разлога упућен на усвајање у Народној скупштини по хитном поступку, те је
завршни део дебате и унапређивања законских решења изостао. То је још
мање разумљиво имајући у виду да је завршним одредбама прописано да
Закон почиње да се примењује по истеку од 12 месеци од дана ступања на
снагу (сем неколико организационих одредби чија примена почиње три
месеца од дана ступања закона на снагу).
У области радних односа донети су по хитном поступку закони који значајно
утичу на положај већег броја грађана (нпр. Закон о изменама и допунама
Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање и Закон о начину
одређивања максималног броја запослених у јавном сектору). Не само
органи, установе и запослени већ и они који користе услуге различитих
система, нису имали могућност да размотре понуђена решења и укажу на
ризике које они могу носити.
Тако се и десило да се у Закону о начину утврђивања максималног броја
запослених у јавном сектору нађе одредба која је постојеће право жена да
раније него мушкарци оду у пензију претворила у њихову дужност и тако
афирмативну меру за постизање равноправности између мушкараца и
жена6, претворила у сушту супротност. Овај орган и Повереник за заштиту
равноправности заједнички су оспорили уставност те одредбе пред
Уставним судом и затражиле од њега да њену примену, због неотклоњивих
штетних последица које прете, спречи привременом мером. Уставни суд је то
прихватио, након чега се ресорни министар, чије је министарство сачинило
предлог тог закона и игнорисало сва упозорења током законодавне
процедуре, захвалио (!?) јавно Уставном суду на ефикасности и томе што је
6 Основ за афирмативне мере даје Устав Републике Србије у члану 21. став 4.

12. - 12 -
спречио повреду права жена, ни једног момента не увиђајући своју
одговорност за велику опасност и трошење институционалних ресурса за
њено отклањање.
Административни проблеми у примени Закона о начину одређивања
максималног броја запослених у јавном сектору онемогућили су развој
бројних услуга у јединицама локалне самоуправе намењених посебно
осетљивом становништву: деци, жртвама насиља, особама са инвалидитетом,
и другима и тако превалили терет штедње на најрањивије. О предлогу тог
закона одржана је само формално јавна расправа, а да након ње није било
образложења због чега поједине примедбе нису усвојене.
Две значајне измене у области образовања уведене су у правни систем без
претходног пружања могућности да се о њима изјасне они на које те измене
утичу. Студенти – чији положај мењају измене Закона о високом образовању
и запослени у просвети – чији се положај мења изменом Закона о основама
система образовања и васпитања, нису имали ваљану могућност да се,
самостално или преко својих удружења, изјасне о овим изменама и укажу на
могуће недостатке.
Приликом усвајања Закона о заштити права на суђење у разумном року и
Закона о извршењу и обезбеђењу, Влада се доследно придржавала одредби
Закона о државној управи и Пословника Владе који обавезују на јавну
расправу о новом (системском) закону. У овом случају међутим, правној
несигурности је допринела појава (пре)честог мењања законских текстова.
Наиме, Закон о извршењу и обезбеђењу из 2015. године донет је пошто је
стари закон из 2011. године током 2014. године два пута мењан и допуњаван,
последњи пут 5 месеци пре доношења сасвим новог закона.
Након само једне године примене Закона о јавном бележништву, Влада је
уочила непрецизности и противуречности у његовим одредбама, али и
правне празнине које су „углавном такве да не остављају простора за
изналажење било каквог решења у одређеним ситуацијама“ (цитат из
званичног образложења последњих измена). Стога је тај закон током 2015.
године мењан и допуњаван два пута, последњи пут са чак 72 члана која се
тичу суштине. Међутим, нема података да је примењена одредба пословника
Владе према којој се јавна расправа спроводи када год се битно мењају
решења из постојећег закона. Штавише, прве његове измене, које датирају из
јануара 2015. године, настале су као реакција на вишемесечну обуставу рада
адвокатуре, о чему сведочи образложење према коме је, на основу анализе
досадашње примене, као и потреба праксе и захтева адвокатуре, закључено
да је неопходно да се изврше измене и допуне овог закона. Иако су се током
вишемесечне обуставе рада адвоката и у јавности, услед чињенице да је јавно
бележништво постало ексклузивни власник значајних овлашћења, чули
многи аргументи о новом закону, то се ипак не може поистоветити са јавном
расправом. Ни у погледу последњих (за сада) измена и допуна из децембра
2015. године, нема доказа за изјашњење предлагача о томе да су у процесу
консултација учествовали представници свих заинтересованих група, јавни
бележници, судови, адвокати и привредна друштва, због чега није било
потребно спроводити јавну расправу на начин предвиђен Пословником, а
што је било предмет критике Републичког секретаријата за јавне политике.
Секретаријат је у свом Мишљењу истакао да је Анализа ефеката закона

13. - 13 -
морала да садржи информације о обављеним консултацијама са
заинтересованим субјектима (да ли су одржане, када и где), коришћеним
техникама за спровођење консултација, примедбе предлоге и сугестије које
су прикупљене и разлоге зашто су неке од њих унете у текст, а остале нису.
И док се код измена и допуна прописа који регулишу улогу и надлежности
јавног бележника може схватити потреба хитности, услед вишеструко
погубних последица обуставе рада адвоката по права грађана, дотле је тешко
наћи оправдање зашто за доношење Закона о изменама и допунама Закона о
порезу на доходак грађана постоје разлози за доношење по хитном поступку.
Наиме, тај пропис донет је ради стварања услова за остваривање права на
пореску олакшицу за запошљавање нових радника, и као такав требало би да
буде плод дубоко промишљене и унапред познате пореске политике.
Слично томе, измене и допуне Закона о Државном већу тужилаца и Закона
о Високом савету судства које предвиђају јавност седница, обавезе
обезбеђивања образложења одлука, доступности на интернет страници
свакако не могу као добар разлог за усвајање по хитном поступку имати
образложење да је то неопходно ради испуњавања обавеза из Акционог
плана за преговарачко поглавље 23, како је званично написано.
Предлог закона о утврђивању јавног интереса и посебним поступцима
експропријације и издавања грађевинске дозволе ради реализације пројекта
„Београд на води“ Влада је такође упутила на усвајање по хитном поступку,
иако се радило о задирању у Уставом гарантовано право на мирно уживање
имовине. Након јавног апела овог органа, предлог је враћен у редовну
процедуру.
Не стоји чврсто ни образложење за доношење два системска закона по
хитном поступку – Закона о општем управном поступку и Закона о
инспекцијском надзору, с обзиром на то да први почиње да се примењује
1.7.2017. године, а други 12 месеци од дана ступања на снагу у априлу 2015.
године!
Закон о изменама и допунама Закона о пореском поступку и пореској
администрацији није прошао јавну расправу и Народној скупштини упућен
је на усвајање по хитном поступку. Слично Предлогу закона о начину
утврђивања максималног броја запослених у јавном сектору и Предлог
закона о систему плата у јавном сектору прошао је јавну расправу на крајње
формалан начин. Јавна расправа за пропис који мења права и обавезе
најширег дела јавне администрације и битно мења радно-правни статус
неколико хиљада запослених у јавном сектору, трајала је мање од месец дана,
а након ње није израђен и објављен нити учесницима достављен, извештај о
спроведеној расправи у коме би биле изнете најзначајније примедбе и
отворена питања као и разлози за њихово прихватање, односно
неприхватање. Стручна јавност и синдикати изразили су велико
неразумевање за такву садржину и процедуру и створене су тензије од којих
су многе могле бити избегнуте истинском расправом и комуникацијом са
заинтересованим странама и стручном јавношћу.
Време, рокови и начин у којима је законодавна власт стављала на разматрање законске
предлоге пред одборе Народне скупштине и у пленум, прибављала и разматрала
мишљења надлежних органа, те стављала (односно није стављала) у процедуру
иницијативе и амандмане овог органа завређују посебну анализу којој овде није место,

14. - 14 -
али ће бити илустративно наведен пример једне седнице Одбора за правосуђе, државну
управу и локалну самоуправу о изменама и допунама девет правосудних закона.
Педесет пета седница Одбора за правосуђе, државну управу и локалну
самоуправу одржана је 17. децембра са почетком у 9 часова, а овај орган је на
њу позван и-мејлом на службену адресу 16. децембра у 21.30 часова. Дневним
редом је предвиђено разматрање девет предлога тзв. правосудних закона, у
појединостима, које је поднела Влада.7 Прва тачка дневног реда било је
разматрање Предлога закона о извршењу и обезбеђењу, на који је поднет
укупно 141 амандман, од чега је Влада прихватила 14. Председник Одбора
Петар Петровић није на почетку седнице обавестио чланове Одбора о
амандманима Заштитника грађана на Предлог закона о извршењу и
обезбеђењу, већ је током дискусије о тој тачки констатовао да их Влада није
прихватила. Једногласно је прихваћен предлог председника да Одбор
сумарно предложи Народној скупштини да прихвати све амандмане које је
Влада прихватила. Потом је председник Одбора прво предложио одлуку по
којој Одбор предлаже Народној скупштини да не прихвати амандмане које
Влада није прихватила, а онда се исправио и предложио „да Одбор предложи
Народној скупштини да прихвати све амандмане које Влада није прихватила,
а ви треба да гласате - знате како!“ Чланови одбора су затим једногласно
сумарно одбили све амандмане са којима Влада није била сагласна.
Друга тачка дневног реда била је разматрање Предлога закона о изменама и
допунама Закона о јавном бележништву, на који је поднето укупно 104
амандмана од чега је Влада прихватила шест. Одбор је без расправе одлучио
да предложи Народној скупштини да прихвати тих шест амандмана. За све
остале амандмане примењена је иста врста гласања као у претходној тачки.
Иницијатива Заштитника грађана поднета Одбору за подношење
амандмана на Предлог закона о изменама и допунама Закона о јавном
бележништву није ни на који начин споменута, тиме ни разматрана!
Разматрање свих осталих предлога закона протекло је без пријављених за
реч, уз подршку свим амандманима које је Влада прихватила и одбијање
оних које Влада није прихватила. У крајњем, седница о изузетно значајним
изменама девет правосудних закона и расправа о више стотина поднетих
амандмана је трајала укупно 19 минута.
Тешкоће у остваривању гарантованог нивоа права грађана држава понекад решава –
снижавањем гаранција. Уставни суд оценио је тако да нема основа чак ни да покрене
поступак оцене уставности Закона о привременом уређивању начина исплате пензија8,
којим је 2014. године фактички смањен износ пензија (стеченог имовинског права).
ПОЛИЦИЈА, ТАЈНЕ СЛУЖБЕ И ДЕМОКРАТСКА ЦИВИЛНА КОНТРОЛА
Реформске активности у Полицији биле су веома противречне, посебно припреме за
отпуштање већег броја полицајаца. Ресорни министар је најављивао отпуштање преко
1.000 полицајаца, али није могао да се определи због чега – отпуштање је истовремено
образлагао тиме да је полиција „криминализована“ и тиме да су полицајци вишак.
Након састанка са синдикатима, са неформалног списка за отпуштање склоњено је више
7 (1) Предлога закона о извршењу и обезбеђењу; (2) Предлога закона о изменама и допунама Закона о јавном
бележништву; (3) Предлога закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова; (4) Предлога закона о
допуни Закона о судијама; (5) Предлога закона о допунама Закона о јавном тужилаштву; (6) Предлога закона
о изменама и допунама Закона о Високом савету судства; (7) Предлога закона о изменама и допунама Закона
о Државном већу тужилаца; (8) Предлога закона о изменама и допунама Закона о Правосудној академији;
и (9) Предлога закона о изменама и допунама Закона о судским таксама.
8 „Службени гласник РС“, број 116/14.

15. - 15 -
стотина људи, што је појачало сумње у арбитрерност процедуре за отпуштање.
Успостављањем великог броја нових радних места за „послове анализе ризика“ у
Министарству на које по незнаним критеријумима бивају премештени одређени
полицајци, за које је најављено да ће касније бити потпуно укинута и запослени на њима
проглашени вишком, организациони прописи бивају злоупотребљени за отпуштање
људи без одговарајућег поступка и образложења.
Више десетина високих полицијских службеника разрешених са одређених дужности
прима плату месецима али нема радно задужење. Акт о систематизацији радних места
носи ознаку поверљивости. Овај орган је у Народној скупштини изнео основано сазнање
да су у унутрашњој безбедносној служби Министарства унутрашњих послова (Одељењу
за безбедност при Кабинету министра унутрашњих послова) физички уништени
чврсти дискови са службеним подацима и друга информатичка опрема. Нико није
показао интересовање за ту информацију, а Заштитник грађана тада није имао основ да
уништавање опреме повеже са својом надлежношћу, односно евентуалним кршењем
људских права. У кривичној пријави коју је годину дана касније поднео припадник те
службе и која је јавно објављена, изнета је тврдња да је информатичка опрема уништена
ради прикривања трагова незаконитог тајног праћења новинара и других јавних
личности. Није велика вероватноћа да ће се по поднетој кривичној пријави водити
кривични поступак јер тајна пратња није у кривичноправним прописима изричито
карактерисана као кривично дело. Међутим, такве мере припадника Министарства
унутрашњих послова, ако су заиста чињене, биле би дубоко незаконите и представљале
би озбиљно кршење приватности лица под тајном пратњом и угрожавање слободе
медија.
У периоду до подношења извештаја овај орган утврдио је да у седишту Министарства,
у Кабинету министра, ради запослени који не зна на које је радно место распоређен
нити шта му је прописани опис послова. То нису знали ни његови непосредни
руководиоци. Тај запослени редовно контактира са новинарима и прикупља
информације које нису у надлежности Министарства унутрашњих послова, нити било
ког другог државног органа, па их преноси непосредно и усмено министру
унутрашњих послова. Једно такво сазнање министар је у јавном службеном наступу на
националном медијском јавном сервису изнео као да се ради о службено прикупљеном
податку и тиме разумно изазвао бојазан новинара од незаконитог прислушкивања.
Полиграф, истражни алат коме значајан део научне и стручне заједнице пориче
релевантност и чије резултате закон не познаје као доказ, злоупотребљаван је до мере да
се, иронично, јавно постављало питање о оправданости постојања полиције,
тужилаштва и судства.
Осамдесет лица лишено је слободе у полицијској акцији звучног назива
„Резач“, која је медијски изузетно детаљно експонирана. Тешко је објаснити
како је дошло до временског поклапања најбољег времена за хапшење толико
лица који се сумњиче за потпуно различита и неповезана дела из потпуно
различитих временских периода. Недуго затим, готово сва лица су, овај пут
без пажње медија, пуштена да у поступцима даље учествују са слободе.
Јавност је бурно реаговала и на конференцију за штампу министра
унутрашњих послова у репрезентативној згради државних органа иза кога
су били постројени припадници специјалних јединица полиције под пуном
опремом, маскама на лицу и аутоматским наоружањем. Многи су то
схватили као претерано, чак и као застрашивање.

16. - 16 -
Нови Закон о полицији, у набрајању органа спољне контроле рада Полиције, изоставио
је Заштитника грађана. Иако помињање овог органа правно-технички није неопходно,
јер је његова контролна функција (и у односу на органе унутрашњих послова) утврђена
Уставом и органским законом, изостављање Заштитника грађана у Закону о полицији,
у околностима у којима су изричито набројани неки други органи и ентитети којима је
Закон признао контролну функцију, има лоше последице на превентивну и контролну
функцију овог органа и изазива непотребне забуне. Ни мишљење о тој мањкавости
новог Закона о полицији предлагач и Народна скупштина нису уважили током
законодавне процедуре, засигурно из разлога које је јавно изнео инострани експерт на
пројектима, ангажован истовремено и на истим темама и као саветник министра
унутрашњих послова.
У поступку доношења новог Закона о полицији, овај орган је у складу са
својим законом прописаним овлашћењем дао Мишљење у коме је
критиковао поједине одредбе Нацрта. Инострани експерт кога су
међународни партнери и донатори ангажовали да води пројекте развоја и
помоћи МУП-у Републике Србије истовремено, по одлуци министра, ради у
Министарству као саветник министра за исте те теме. У званичном
саопштењу датом као јавни одговор на Мишљење овог органа, тај инострани
експерт, односно саветник министра је одбацио Мишљење овог органа
оценом да ставови Заштитника грађана Републике Србије о Нацрту закона о
полицији Републике Србије „већим делом нису резултат препознавања
околности тренутка у којем се дешава сложена реформа полицијског
система…“ у Републици Србији. Експерт је додао и да су при изради Нацрта
„готово све примедбе институција, као што је ОЕБС (Организација за
европску безбедност и сарадњу) узете у обзир, нарочито када је реч о
осетљивим питањима попут унутрашње контроле“.9 Не поричући да су
примедбе „узете у обзир“, овај орган из непосредних разговора са највишим
представницима Мисије ОЕБС у Србији није могао да потврди да су
примедбе и уважене.
Војна служба безбедности (Војнобезбедносна агенција, ВБА) се измиче демократској
цивилној контроли. Ускраћује контролном органу податке и прећуткује информације
које је по закону дужна да предочи. Чињенично утврђене незаконитости и
неправилности у њеном раду на штету начела политичке неутралности и законитости
одбацује. Несумњиво је утврђено да је прикупљала податке о активностима и сарадњи
одређених политичких странака и покрета иако није имала ни индиције да постоје
околности због којих би могла да заснује своју надлежност, нити су били испуњени
други законски услови за њено поступање према цивилима. Због опструкције контроле,
друге сумње за које има основ, овај орган није могао веродостојно да испита. Специјалне
методе и средства које су јој стављене на располагање у сасвим друге сврхе ВБА користи
против овог контролног органа и својих припадника за које сумња да пријављују
неправилности. Јавно се хвали да има сараднике међу новинарима.10 У једном поступку
по притужби, приступом неопходној документацији о догађајима из 2000. године
констатовано је да је и тада војна служба безбедности пратила активности тадашње
опозиције. Поједини руководиоци ВБА уживају некритичку подршку, односно заштиту
9 Видети више:
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/2009747/Votkins%3A+Novi+zakon+smanjuje
+ovla%C5%A1%C4%87enja+policije+i+ministra.html.
10 Интервју недељнику „Недељник“, објављен 12. 11. 2015. године.

17. - 17 -
председника скупштинског Одбора за контролу рада служби безбедности, који је бивши
директор те Агенције и члан владајуће странке.
Скупштински одбор за контролу служби безбедности је 28.1.2015. године
одржао јавну седницу на којој су чланови одбора, али и други народни
посланици владајуће коалиције дуже од шест часова испитивали
Заштитника грађана о томе како је дошао до сазнања о незаконитостима у
раду Агенције и критиковали његов рад. Непосредно након што је присутне
на седници овај орган упознао са садржином документа ВБА који садржи
прикупљене податке о активностима одређених политичких странака,
председник Одбора је окончао седницу закључком да ВБА ради законито.
Недуго затим, Одбор је спровео сопствену контролу рада ВБА и потврдио да
је документ ВБА на чију је садржину Одбору претходно указао овај орган
аутентичан и да садржи „део података и сазнања који нису у складу са
законом прописаним делокругом рада Војнобезбедносне агенције“.11 Одбор
је затим наложио генералном инспектору служби безбедности Министарства
одбране „да у року од 15 дана, у складу са законским овлашћењима изврши
неопходна проверавања и утврђивања чињеница и одговорности за
прикупљање података и сазнања која нису у складу са законском
регулативом, а која су садржана у предметном документу, те да о
резултатима провере и предузетим мерама извести Одбор“.12 Закон о
Војнобезбедносној и Војнообавештајној агенцији и други
прописи не познају овлашћење Одбора да издаје налоге генералном
инспектору, који је подређен министру одбране. За генералног инспектора
служби безбедности Министарства одбране 2015. године постављен је тек
пензионисани официр који је непосредно пре пензионисања био шеф
организационе јединице за примену оперативно-техничких мера. С обзиром
да се генерални инспектор фокусира на окончане активности, он сада
контролише законитост примене мера којима је, на свом претходном послу,
сам руководио. По пријему извештаја генералног инспектора, Одбор је
усвојио закључке да „1. Нико у Министарству одбране и Војнобезбедносној
агенцији није наложио или наредио припадницима Војнобезбедносне
агенције да прикупљају податке и сазнања која се тичу активности
политичких партија; 2. Подаци о активностима присталица Српске
радикалне странке, садржани у спорном документу добијени су разменом
података и сазнања са другим субјектима безбедности на простору
Аутономне покрајине Војводина, а на основу члана 6. став 1. тачка 1. Закона
о Војнобезбедносној агенцији и Војнообавештајној агенцији и члана 5. Уредбе
о одређивању послова безбедносне заштите одређених лица и објеката; 3.
Одбор је установио да је Војнобезбедносна агенција прикупљала податке о
11 Видети:
http://www.parlament.gov.rs/Odbor_za_kontrolu_slu%C5%BEbi_bezbednosti_u_nadzornoj_poseti_Direkcije_
Vojnobezbednosne_agencije_u_Beogradu.24827.941.html.
12 Видети:
http://www.parlament.gov.rs/Odbor_za_kontrolu_slu%C5%BEbi_bezbednosti_u_nadzornoj_poseti_Direkcije_
Vojnobezbednosne_agencije_u_Beogradu.24827.941.html.

18. - 18 -
угрожености штићених лица и објеката а не о политичким активностима и
да их је, на основу писаног захтева уступила Министарству унутрашњих
послова Републике Србије.13
Од 11 препорука које је овај орган током 2015. године упутио ради отклањања утврђених
незаконитости и неправилности у раду, ВБА није спровела ни једну. Ни јавна препорука
овог органа председнику Републике за разрешење директора Агенције, изнуђена
опструкцијом поступака контроле, није спроведена.
Однос Одбора према овлашћењима и раду Заштитника грађана критикован
је са више међународних инстанци, укључујући Комитет Уједињених нација
против тортуре, који је у Закључним запажањима о Другом периодичном
извештају Републике Србије (2015)14, изразио забринутост због покушаја
Одбора за контролу служби безбедности Народне скупштине Републике
Србије да оспори надлежност Заштитника грађана да поступа по
притужбама ако је покренут кривични поступак.
У раду комуналне полиције у главном граду у два наврата утврђене су озбиљне
незаконитости и неправилности - прекорачење овлашћења према новинарима које је за
исход имало повреду њиховог физичког и психичког интегритета и достојанства и
спречавање у вршењу посла од јавног значаја. Овај орган става је да комуналној
полицији не треба даље ширити овлашћења према грађанима, већ да она треба да
постојећа овлашћења правилније и сврсисходније примењује.
РЕФОРМА ЈАВНЕ УПРАВЕ
Упркос усвајању Акционог плана за спровођење Стратегије реформе јавне управе и
низа спроведених активности у овој области, реформа јавне управе није дала видљиве
позитивне резултате. Уместо систематичног унапређења јавне управе, како је то
Стратегијом и Акционим планом утврђено, доношене су хитне интервенционистичке
мере за смањење јавних расхода кроз отпуштање државних службеника и смањење
плата. Ефекти тих мера на квалитет рада управе су најблаже речено – спорни.
Примери тих мера су Закон о начину утврђивања максималног броја
запослених у јавном сектору и Закон о систему плата у јавном сектору. Оба
прописа из примене својих решења изузела су јавна предузећа и Народну
банку Србије!
Очекивало би се да реформа започне организационим и функционалним
реструктурирањем јавне управе, након чега би требало да следи радно-правно
уједначавање статуса запослених у јавној управи, па тек на крају, када буде утврђена
оптимална организација, који кадрови су вишак, а који мањак, да се приступи
кадровском оптимизовању (отпуштању непотребних и запошљавању потребних
кадрова).
Многи закони припремани су кроз крајње формално организовану јавну расправу која
није одговорила на примедбе, питања и коментаре учесника, те је често такав приступ
отежавао разумевање намера креатора политика и доводио до решења која су нејасна,
13 Видети више:
http://www.parlament.gov.rs/16._%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%9E%
D0%B4%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B0_%D0%B7%D0%B0_%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%82%D1%80%
D0%BE%D0%BB%D1%83.25001.43.html.
14 Видети више: https://documents-dds-
ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/G15/112/60/PDF/G1511260.pdf?OpenElement.