Дестабилизација троугла Албанци-Словени-Грци Саша Паповић, политиколог и аналитичар из Македоније, говори за Геополитику о стратешким плановима у региону западних управљачких структура Геополитика број 26 - 27. Јун 2008 http://www.geopolitikamagazin.com/index.php/sr/strategija/91-2010-04-29-13-08-44 Excerpt: Дестабилизација троугла Албанци-Словени-Грци кључна је у ширењу контролисаног хаоса ка Истоку-према Анадолији и Персији. У том правцу сведоче и текстови грчког конвертита у ислам Мухамеда Мегаломатиса који проблематизује саму компактност балканских и блискоисточних држава и нација, отварајући влашко и арванитско питање у Грчкој и повезујући га са читавим низом потенцијалних етничких и трибалистичких подела у широком луку преко читавог Блиског истока све до Етиопије, Еритреје и Сомалије, наравно са посебним акцентом на неразрешене конфликте на Балкану и Кавказу. У свим овим грандиозним плановима, заоштравање македонско-грчког сукоба има улогу нужног катализатора у покретању лавине потреса и промена које би суштински преобликовале регион који се у визији Мегаломатиса простире од Приднестровља и Кавказа до Еритреје и Сомалије.

1. Reference to my article "Kosova, Albania,
Macedonia– or the Scenarioof a Generalized
Balkan War" in the SerbianGeopolitika
Magazin
Геополитика број 26 - 27. Јун 2008
http://www.geopolitikamagazin.com/index.php/sr/strategija/91-2010-04-29-13-08-
44
-------------------------------------------------
Дестабилизација троугла Албанци-Словени-Грци
Саша Паповић, политиколог и аналитичар из Македоније, говори за
Геополитику о стратешким плановима у региону западних
управљачких структура
Једина константа у македонском односу према Албанцима је деценијско
демографско, географско и политичко повлачење. У случају Македоније, избор
нове владе значиће настављање процеса умерене дестабилизације изражене пре
свега у односима са Грчком. Овде је заправо реч о стратешкој и цивилизацијској
концепцији која Балкан измешта из Европе постављајући га у директну везу са
Блиским истоком. Најпознатији поборник ове тезе, амерички аутор Роберт
Каплан, сматра да је Балкан након хладног рата, опет постао оно што је и увек
био – Блиски исток, постављајући тиме контуре новог широког региона од
Сарајева до Персијског залива. Дестабилизација троугла Албанци-Словени-
Грци кључна је у ширењу контролисаног хаоса ка Истоку-према Анадолији и
Персији.
Саговорник Геополитике Саша Паповић, политиколог и аналитичар, сарађује
редовно са многим листовима у региону (Србија, Бугарска, Грчка, Турска).
Објављивао је текстове у француским, италијанским и руским листовима и
ревијама (Nouvelle Ecolle, Nazia Evroazia поред осталих ). Сарађивао је са
многим аналитичким часописима и сајтовима у САД, Европи, Русији, Индији.

2. Учесник више међународних конференција у региону (Србија, Грчка,
Бугарска).
Господине Паповићу, молимо Вас да за наш лист прокоментаришете резултате
парламентарних избора као и убедљиву победу ВМРО-ДПМНЕ. Како ће се
резултати тих избора одразити на македонску спољну и унутрашњу политику?
- Са ужег, балканског гледишта, ради се о настављању тренда доминације
умерених национално-конзервативних политичких партија у региону. Гледано
са те позиције, Никола Груевски био би неки македонски пандан Војиславу
Коштуници и његовим уравнотеженим напорима модернизовања друштва уз
очување националног идентитета. Али, овде се увек мора имати у виду
чињеница да се ради о полусувереним друштвима, па тако је политички живот
мање израз аутентичних политичких процеса, а више дугорочних планова и
конкретне политичке воље западног војно-политичког комплекса. У случају
Македоније, избор нове владе значиће настављање процеса умерене
дестабилизације изражене пре свега у односима с Грчком. Овде је заправо реч о
стратешкој и цивилизацијској концепцији која Балкан измешта из Европе
постављајући га у директну везу са Блиским истоком. Најпознатији поборник
ове тезе, амерички аутор Роберт Каплан, сматра да је Балкан након хладног
рата опет постао оно што је и увек био – Блиски исток, постављајући тиме
контуре новог широког региона од Сарајева до Персијског залива.
Дестабилизација троугла Албанци-Словени-Грци кључна је у ширењу
контролисаног хаоса ка Истоку-према Анадолији и Персији. У том правцу
сведоче и текстови грчког конвертита у ислам Мухамеда Мегаломатиса који
проблематизује саму компактност балканских и блискоисточних држава и
нација, отварајући влашко и арванитско питање у Грчкој и повезујући га са
читавим низом потенцијалних етничких и трибалистичких подела у
широком луку преко читавог Блиског истока све до Етиопије, Еритреје и
Сомалије, наравно са посебним акцентом на неразрешене конфликте на
Балкану и Кавказу. У свим овим грандиозним плановима, заоштравање
македонско-грчког сукоба има улогу нужног катализатора у покретању
лавине потреса и промена које би суштински преобликовале регион који се
у визији Мегаломатиса простире од Приднестровља и Кавказа до Еритреје и
Сомалије.
Како бисте, уопште, оценили геостратешки положај Македоније, посебно
имајући у виду нерашчишћене спорове са суседима; с Грчком око имена, са
Албанијом због сепаратизма, и Србијом, због црквеног спора? Каква је излазна
стратегија Македоније из ових спорова, да ли је то улазак у НАТО, или... Како
скопски политички естаблишмент види Македонију у будућности?
- Улаз у евроатлантске структуре постао је вечна политичка мантра
псеудоелита у региону, показујући тиме њихову неспособност за суштинско
сагледавање своје позиције. Ако је у визији западних стратега Македонија-
широки Блиски исток, а не Европа, онда је јасно да се реална стратегија мора
водити у складу са тим сазнањем. Непостојање такве свести, гура Македонију и
читав регион у стање које амерички поборник реал-политике Џон Хулсман
назива “са оне стране европског Рио Гранде”, проглашавајући Јадран и Отрант
за границу реда и хаоса. Наравно, такав концепт, без обзира на његову ужасну

3. перспективу, говори о начину остваривања западних планова на Истоку, који
би се могли сажети у пароли –“ преко хаоса ка Новом Поретку”. Нажалост
више несвесно, него свесно сви субјекти у македонским споровима, утичу
управо на дугорочну реализацију ових планова постепене и умерене, али ипак
суштинске дестаблизације. Тако најновија изјава Доре Бакојани, да Скопље не
може рачунати на пријем не само у НАТО него ни у ЕУ, јер избори нису
испунили европске стандарде,говори о овом несвесном спровођењу западне
визије. Албанци на терену пружили су Грцима повод за даљу изолацију
Македоније. Формални муслимани и формални православци - и једни и други
у суштинској служби западу.
Без сумње највећи изазов за македонску државу је албански сепаратизам. Да ли
у Скопљу постоји свест о опасности од албанског сепаратизма, могућем
реализовању пројеката ”велике Албаније”; каква је у томе улога спољног
фактора?
- Једина константа у македонском односу према Албанцима је деценијско
демографско, географско и политичко повлачење. Покушаји схватања
албанског деловања своде се на неуспешна удварања западним центрима уз
доказе о криминалној и исламској позадини албанског покрета. Такав пасивни
став, оставио је Македонце затечене у премијери унутаралбанског сукоба који
се догодио на дан парламентарних избора.
Како бисте описали стање и положај у коме се налази српска национална
мањина у Македонији? Да ли Србија довољно чини за поправљање положаја
својих сународника у Македонији и да ли Вам се исто чини да је Србија (због
Косова, и других проблема) неоправдано запоставила долину Вардара,и
уопште ово важно геополитичко подручје?
- Распад Југославије претворио је некадашње делове јужнословенске заједнице у
посебне државе-нације, стварајући апсурд да се делови дојучерашње целине
пробуде као националне мањине у новим државама. Као мањина Срби у
Македонији се могу надати културној и просветној аутономији, али
истовремено би могли бити заведени у мутне воде мањинске политике, која се
често пута, као и у Србији користи ради даље мултикултуризације и
вестернизације друштва у циљу делумне ревизије идентитета. Таквом
политичком деловању супротставља се концепт који је укратко био промовисан
за време демонстрација солидарности са Србијом у пролеће 1999. Између
десетак партија које су организовале протесте, једва да је једна носила назив -
српска. Остале су биле – југословенске, партије македонских Словена,а било је
и таквих које сматрају Македонце аутохтоним балканским народом. Али, све су
оне у различитом степену осећале блискост према Србији. Данас је Србији
потребно ново схватање где би нашли своје место не само нове државе - нације,
него како шири јужнословенски мегаетнос, тако и многи локални субетноси и
многа различита схватања идентитета код Јужних Словена. Ово је питање
можда најизраженије у Македонији, али потенцијал постоји скоро у свим
бившим републикама. Како дефинисати далматинског или истарског
аутономисту, пројугословенског босанског муслимана или номиналног
србофона који се изјашњава као Црногорац? Једино схватањем различитих
степена етнополитичке блискости, многим концентричним круговима унутар
јужнословенске целине.

4. Како оцењујете билатералне односе између Србије и Македоније, какав је однос
македонске шире јавности према Србији, посебно поводом Косова, да ли
Србија, можда треба да појача своје присуство код јужног суседа, културно и
економско, или у сфери масовне културе, где је већ и присутна?
- Међудржавни односи на рушевинама Југославије карактеришу се инертном
дипломатијом, јаловим билатералним и мултилатералним дијалогом уз вечно
посредовање страног фактора. Долази се до тог степена да се поставља питање
дали уопште постоји природна суверена воља балканских државица.У таквој
атмосфери једино право присуство може бити оно паралелног српског
друштва, које се развија у задње две деценије, постајући полако интелектуална
позадина будућим политичким променама. Потребни су контакти
алтернативних, независних, патриотских па и происточних интелектуалаца. У
Скопљу, као и у Београду полако се развија широка паралелна интелектуална
елита, која има другачије погледе од владајуће либерал-мондијалистичке.
Довољно је поменути политичког аутора и аналитичара Крума Велкова или
православног философа Стефана Санџаковског као најпознатије представнике
те алтернативе.
Македонија је, несумњиво, највећи историјски извор неспоразума између
Србије и Бугарске. Да ли појава историјски новог фактора, албанског, може да
утиће на приближавања интереса и погледа ове две државе, чини се да је
Бугарска присутнија од Србије и како се македонски идентитет фокусира и
дефинише у односу на Софију и Београд? Каква ће у будућности бити
политика великих играча: САД;Европске уније, Русије, Грчке, Турске, према
овом делу Балкана?
- Бугарска присутност, као и српска,може се дефинисати конфузном
мешавином
19-вековног либералног национализма и савременог постполитичког
евроатлантског нихилизма. У оба случаја ради се о еманацијама западног
погледа на свет и различитим покушајима његовог локалног прилагођавања.
Промене које су се десиле након пада Берлинског зида и 11. септембра не
остављају ни најмање времена за овакве егзотичне комбинације. Сви балкански
народи нашли су се на путу главних глобалних играча, а непостојање бар
покушаја да се да изворни одговор на западни изазов претвара све њих једино у
успешне марионете на путу ка сопственој пропасти. Најкраћа дефиниција тог
новог балканског експеримента могла би бити – свеобухватна манипулација
државом, етносима, идентитетима и пре свега религијом. Овде је нужно
проучити радове Стивена Шварца, водећег идеолога америчког
неоконзервативизма. Инсистирајући на својој концепцији исламског
плурализма Шварц релативише већински сунитски ислам, промовишући читав
спектар малих, езотеријских секти унутар ислама. У исто време
маргинализирајући православље, промовише католицизам као део западне
културе, посебно у албанском животном простору. Коначни резултат био би
разбијање чврстих религијских и цивилизацијских целина и њихово
претварање у лабаве конфедерације мањих етноса, група и секти. Посебно је
изражен његов интерес за исламске групе и секте на Косову и у Македонији. У
овом случају крајњи циљ била би Турска где би било отворено питање

5. прошиитског религијског идентитета многих курдских суб-етноса, а завршило
би се промоцијом велике секте Алевита која територијално сеже дубоко на
запад, скоро до европског дела земље. Била би то контролисана дезинтеграција,
а балкански регион послужио би као извозник модела манипулације, на сличан
начин на који је Саудијска Арабија послужила као извозник модела тероризма
Ал-Каиде у окупирани Ирак. И овде се опет враћамо на модел који повезује у
један мегарегион догађаје на Балкану, Кавказу, Персијском заливу и Источној
Африци - модел широког Блиског истока. Спознаја о нужности заједничког
деловања у мегарегиону биће основа евентуалног одговора регионалних
играча. Наравно у том одговору географија и историја пружиле би водећа
места и Београду и Скопљу и Софији.