1. Priroda studije
U toku 2008. i 2009. godine, Dr Zamboni je sproveo 18-meseènu otvorenu studiju
gde je ispitivao bezbednost i efikasnost balon angioplastike u tretiranju HCSVI. Iako
je studija bila temeljna, izvedena je na svega 65 pacijenata. Dodatno, iz oèigledno
etièkih razloga, svi pacijenti su bili ohrabreni da i tokom studije nastave sa uzimanjem
svoje imuno-modifikujuæih terapija, što je moglo uticati na rezultate. Bez obzira na to,
rezulati ove otvorene studije moraju se smatrati preliminarnim, tako da su ti rezultati
pre svega sugestivni, ali nisu definitivni.
Rezultati i diskusija
Što se tièe uticaja HCSVI tretmana na MS, tim Dr Zambonija je izvestio o dva vrlo
jasna tipa podataka:
* stope otvorenosti/prohodnosti vena 3,6,12,15 i 18 meseci nakon intervencije ( meri
se da li su i koliko segmenti vena na kojima je izvršena dilatacija ostali otvoreni/èisti.
)
* Uticaj na progresiju i simptome MS-a. Specifièna merenja koja se odmose na MS su
ukljuèivala:
1. Stepen i formu oboljenja gde se utvrðuju kognitivni i motorni rezultati
2. Broj lezija koje se prebojavaju kontrastom na snimcima magnetne
rezonance, a koji sugerišu aktivne upale
3. Broj relapsa ( u sluèaju RR forme )
4. Upitnik o kvalitetu života ( subjektivno merenje fizièkog i mentalnog statusa )
Stopa prohodnosti vena u odnosu na lokaciju stenoze
Stopa prohodnosti vena, fundamentalna mera na osnovu koje se utvrðuje koliko je
balon angioplastika bila efikasna u otklanjanju venskih opstrukcija, znaèajno je
varirala u odnosu na to gde se nalazila stenoza. Sumirani rezultati ukazuju na
sledeæe:
Tabela 1:
Lokacija stenoze Procenat pacijenata sa Stopa prohodnosti vena
stenozom 18 meseci nakon
intervencije
Unutrašnja jugularna 91% 53% ( delimièna efikasnost
vena/vene )
Azigos vena 86% 96% (ekstremna efikasnost
)
Lumbalne, vertebralne i N/A N/A
renalne vene

2. Ova tabela ukazuje da je za najèešæi tip venskih opstrukcija - stenoze na jugularnim
venama - angioplastika efikasna u polovini sluèajeva. U 47% sluèajeva, na mestu gde
je izvršena tretman se ponovo pojavilo suženje ili blokada, tzv. restenoza. Restenoze
su se najèešæe javljale imeðu 7. i 9. meseca nakon procedure, zakljuèno sa 12-tim
mesecom. Stoga su restenoze u jugularnim venama znaèajan problem, što delimièno
ogranièava efikasnost angioplastike kao jedinog pristupa HCSVI-ju za mnoge od
pacijenata.
Sa druge strane, restenoze na azigos veni bile su izuzetno retke, svega 4%. Tako da
je angioplastika odlièna opcija za stenoze na azigos veni. S obzirom na visoku stopu
restenoza na unutrašnjim jugularnim venama, istraživaèi su predložili 4 opcije sa
ciljem da se poboljšaju rezultati tretmana:
1. Korišæenje stentova ukoliko se balon angioplastikom ne postiže rezultat. Neki
doktori veæ koriste stentove kako bi smanjili stopu restenoza. Meðutim, zbog
moguæeg rizika, stentiranje u venama kod HCSVI se još uvek ne praktikuje masovno.
Iako je procenat restenoza na venama tretiranih stentom manji, još uvek ne postoje
zvanièni podaci koji ukazuju na to koliki je taj procenat.
2. Upotreba super-èvrstih balona za HCSVI tretman. Balon koji se uobièajeno koristi
za HCSVI tretman dostiže èvrstinu koja se meri pritiskom od 6 atmosfera. Iako se
pritiskom od 6 atmosfera postiže poprilièna èvrstina, neki istraživaèi smatraju da je za
uklanjanje venskih opstrukcija potreban još èvršæi balon. Predlaže se upotreba
pritiska od 20 atmosfera. Meðutim, još uvek nisu objavljeni nikakvi podaci na temu
veæe efikasnosti upotrebe balona sa pritiskom od 20 atmosfera u odnosu na one od 6,
tako da se za sada sa tim samo spekuliše.
3. Proširivanje vene više od normalnog obima. Uobièajeno je da se mesto stenoze na
veni proširuje do obima same vene, meðutim, neki istraživaèi smatraju da se bolji
efekti mogu postiæi ako se balon naduvava malo više nego što je obim same vene (
oko 2mm šire ). Nade se polažu u to da se na ovaj naèin može smanjiti stopa
restenoza, ali za sada nema zvaniènih podataka koji potkrepljuju ovu pretpostavku.
4. Upotreba otvorene operacije na veni kako bi se premostili segmenti vena, naroèito
unutrašjnih jugularnih, na kojima su stenoze. Otvorena operacija se predlaže baš zato
što se restenoze najèešæe javljaju na UJV-ma i zato što se one nalaze ispod kože
vrata. Ni ovde za sada nema zvaniènih podataka o sluèajevima gde je izvedena
otvorna operacija na venama, tako da se ništa ne zna ni o efikasnosti ni o rizicima.
Sve u svemu, efikasnost HCSVI tretmana varira u odnosu na lokaciju venske
opstrukcije. S obzirom na uèestalost restenoza na UJV, pacijenti kod kojih je ovo
sluèaj treba da uzmu u obzir moguænost ponavljanja procedure balon angioplastike,
kao i da im se, ukoliko to bude bez rezultata, ugradi stent ili da izaberu neko
alternativno rešenje.
Efikasnost na osnovu klinièkog tipa
U studiji koju je sproveo Dr Zamboni, uticaj tretmana na MS je varirao u zavisnosti od
klinièkog tipa MS-a. RRMS pacijenti su pokazali najznaèajniji napredak u svom

3. zdravstvenom stanju, dok su SPMS i PPMS pacijenti pokazali ogranièen, vrlo mali ili
nikakav napredak.
Rezultati za RRMS pacijente:
Tabela 2:
Mera Pre tretmana 18 meseci Statistièki Saveti i
nakon znaèaj upozorenja
tretmana
Stopa ranog .9 ( ± .8) .7 ( ±1) Bez znaèajne Za pacijente koji su
relapsa razlike relapsirali, nije bilo
razlike u stopi
relapsa pre I nakon
tretmana. Meðutim,
kod mnogo
manjeg broja
pacijenata je
zapravo
konstatovan
relaps, taco da se
ovaj rezultat odnosi
samo na one koji su
ga imali
Broj pacijenata 27 u godini pre 50 u godini nakon .0014 ( vrlo Impresivno
kod kojih nije bilo tretmana tretmana znaèajna razlika ) smanjenje stope
relapsa relapsa, meðutim
mora se uzeti u
obzir da studija nije
ukljuèivala placebo
efekat, tako da se
ovi rezultati moraju
smatrati samo
sugestivnim, a ne
definitivnim, sve dok
se ne sprovede
duplo slepa studija.
Pacijenti kod kojih 50% 12% .0001 ( Smanjenje broja
se lezije ekstremno lezija je svakako
prebojavaju znaèajna razlika ) ohrabrujuæe,
kontrastom meðutim ni ovde
nije kontrolisan
placebo. Šta više,
merenje MRI
protokola nije bilo
dosledno kod svih
pacijenata. Konaèno,
pacijenti koji su
tokom studije ostali
na
imunomodularajuèim
terapijama koje su
možda imale uticaj
na broj lezija, tako
da se informacije o
broju lezija mogu
smatrati samo
dugestivnim, ne I

4. Pacijenti kod kojih 50% 12% .0001 ( Smanjenje broja
se lezije ekstremno lezija je svakako
prebojavaju znaèajna razlika ) ohrabrujuæe,
kontrastom meðutim ni ovde
nije kontrolisan
placebo. Šta više,
merenje MRI
protokola nije bilo
dosledno kod svih
pacijenata. Konaèno,
pacijenti koji su
tokom studije ostali
na
imunomodularajuèim
terapijama koje su
možda imale uticaj
na broj lezija, tako
da se informacije o
broju lezija mogu
smatrati samo
dugestivnim, ne I
definitivnim.
Test kvaliteta 66 (± 18) jako>84 (± 16) .009 ( vrlo Subjektivno,
života osoba sa znaèajna razlika ) pacijenti su prijavili
MS-om – fizièki poboljšanje u
fizièkim funkcijama
Veæi rezultati su
bolji
Test kvaliteta 61 (± 22) 82 (± 13) .003 ( vrlo Subjektivno,
života osoba sa znaèajna razlika ) pacijenti su prijavili
MS-om – mentalni poboljšanje
kognitivnih funkcija
Objektivni test Osnovni .65 .008 ( vrlo Objektivno,
funkcija osoba sa znaèajna razlika ) pacijenti su zaista
MS-om bili napredovali.
Kvantitativni
kompoziti motornih I
kognitivnih funkcija
u odnosu na bazalne
pokazuju jasno
poboljšanje.
Na osnovu tabele 2, najznaèajniji ishod koji su imali RRMS pacijenti je znaèajno
smanjenje u broju relapsa. Možda je podjednako važno i to da su se relapsi
pojavljivali samo kod pacijenata sa restenozama - ni kod jednog pacijenta kod koga
su vene ostale prohodne nije bilo niti jednog relapsa u periodu id 18 meseci nakon
procedure. Ovi nalazi sugerisu da niti prisustvo imuno-modulirajuæih lekova niti
placebo efekat mogu sasvim da se pripišu smanjenju relapsa kod RRMS pacijenata:
ukoliko bi to bilo zahvaljujuæi njima, onda ne bi bilo razlike u broju relapsa kod
pacijenata koji su imali restenozu i onih koji nisu.
Meðutim, kod PPMS i SPMS apcijenata rezulati nisu bili toliko ohrabrujuæi.
Rezultati kod PPMS pacijenata

5. tipa MS-a ukazuje na to da je klinièki tip povezan sa stenozom, tj. blokadom na
odreðenoj lokaciji, kao i sa razlièitim hemodinamièkim šablonima, a te razlike na kraju
utièu na ishod tretmana. Dok kod pacijenata sa RRMS i SPMS klinièkim tipom postoji
tendencija da im se preklapaju razlièiti setovi stenoza ( obièno na jugularnim i azigos
venama ), kod PPMS pacijenata pojavljuje se prilièno jedinstven obrazac stenoza, koje
se centriraju uglavnom oko azigos i vertebralnih vena, zajedno sa veæom uèestalošæu
refluksa u dubokim cerebralnim venama.
Snimanje i dijagnostika dubokih cerebralnih vena je teže nego u sluèaju drugih vena, i
mnogi doktori nisu u stanju da precizno dijagnostikuju stenoze na DCV, samim tim ni
da obezbede njihov tretman. S ovim je udruženo i to da neke cerebralne vene ( kod
kojih se, u sluèaju PPMS pacijenata, pojavljuje veæa uèestalost stenoza nego kod
RRMS i SPMS pacijenata ) previše uske da bi se tretirale angioplastikom ili
stentovima.Štaviše, izvesni tipovi venskih opstrukcija ( naroèito ageneze i hipolastiène
vene ) trenutno jednostavno ne mogu biti tretirane bilo kakvom endovaskularnom
procedurom. 18% sluèajeva pacijenata Dr Zambonija je imalo takve opstrukcije u
azigos sistemu ( ukljuèujuæi vertebralne i lumbalne vene ) koje nisu mogle biti
tretirane na ovaj naèin. Zapaženo je da je uglavnom upravo kod PPMS pacjenata bilo
venskih opstrukcija koje nije bilo moguæe tretirati, a pojavljivale su se uglavnom na
venama koje dreniraju krv iz kièmene moždine.
Nemoguæmost da se tretiraju ovakvi sluèajevi je verovatno doprinela da je napredak
nakon procedure kod ovakvih pacijenata bio zanemarljiv.
Rezultati kod SPMS pacijenata
Neobièno, ali dok je mnogo PPMS pacijenata imalo venske opstrukcije koje nije bilo
moguæe tretirati, ovo sa SPMS pacijentima nije bio sluèaj, zbog èega su razlozi za
relativno marginalan napredak kod njih ostali nejasni. Nažalost, ova inicajalna
istraživanja Dr Zambonija nisu obezbedila detaljnije diskusije o rezultatima
procedure kod SPMS pacijenata. Oèigledno je da su potrebna dodatna istraživanja.
Napomena: ovo su jedini objavljeni, a sistematizovani podaci na temu efikasnosti
HCSVI tretmana do sada i zato se moraju smatrati samo poèetnim i preliminarnim. U
svetu se paralelno odvija nekoliko klinièkih studija èiji se krajnji rezultati oèekuju, a
dosadašnji govore u prilog teoriji o HCSVI.