mladi i bezbednost

Bezbednost
mladih u Srbiji

KAKO MLADI PROCENJUJU DANAŠNJE
BEZBEDNOSNE PRETNJE, RIZIKE I IZAZOVE

Dragana Dulić
Svetlana Stanarević
Dragana Matović
Vesna Nikolić

FOND ZA OTVORENO DRUŠTVO - SRBIJA
FUND FOR AN OPEN SOCIETY - SERBIA

Bezbednost mladih u Srbiji – kako mladi procenjuju
današnje bezbednosne pretnje, rizike i izazove
– sa posebnim osvrtom na problem nasilja –

– Izveštaj za 2010. godinu –

Izdavač
Fond za otvoreno društvo
Kneginje Ljubice 14, Beograd
Tel.: (+381 11) 3025 800
Faks: (+381 11) 3083 602
office@fosserbia.org
www.fosserbia.org

Za izdavača: Jadranka Jelinčić, izvršni direktor

Urednik izdanja: Mihajlo Čolak

Recenzenti: Prof. dr Ivana Simović-Hiber, prof. dr Ljubomir Stajić

Lektor: Dragana Ćatić

Tehnički urednik: Irena Đaković

Tiraž: 350 primeraka

ISBN 978-86-82303-43-5

Priprema i štampa: Dosije studio, Beograd

dr Dragana Dulić • mr Svetlana Stanarević
Dragana Matović • mr Vesna Nikolić

Bezbednost mladih u Srbiji
– kako mladi procenjuju
današnje bezbednosne
pretnje, rizike i izazove
– sa posebnim osvrtom
na problem nasilja –

– Izveštaj za 2010. godinu –

Fond za otvoreno društvo
Beograd, septembar 2010.

SADRŽAJ

UVOD 9

1. KONCEPTUALNI MODEL 13
1.1. Analitički okvir 13
1.2. Konceptualni okvir 14
1.3. Struktura izveštaja 23

2. SISTEM VREDNOSTI I VREDNOSNE ORIJENTACIJE MLADIH 25
2.1. Vrednosni prioriteti mladih 27
2.2. Diverzifikacija kategorije mladi 30
2.3. Društvena manipulacija 32
2.4. Individualni i kolektivni identitet 33
2.4.1. O nacionalnom identitetu 36
2.5. Socijalno okruženje i integracija mladih 37
2.6. Kulturni habitus mladih 39

3. DRUŠTVENA SIGURNOST I MLADI 43
3.1. Bezbednosni rizici i pretnje u okruženju mladih 43
3.2. Nasilje kao bezbednosna pretnja u okruženju mladih 45
3.2.1. Faktori rizika nasilja 46
3.2.2. Društvena očekivanja 48
3.2.3. Nasilje kao životni stil mladih 48
3.2.4. Uzroci i posledice nasilja 49
3.2.5. Reakcije na nasilje 51

4. ZNAČAJ KLJUČNIH DRUŠTVENIH INSTITUCIJA KAO IZVORA
(NE)BEZBEDNOSTI 53
4.1. Obrazovanje 53
4.1.1. Bezbednosne pretnje u obrazovanju 54
4.1.2. Nasilje u obrazovnim institucijama 57
4.1.3. Program Evropske komisije „Mladi u akciji“ 58
4.2. Zdravstvene ustanove 58
4.2.1. Opšte zdravlje mladih u Srbiji 59
4.2.2. Specifični zdravstveni problemi mladih 59
4.2.3. Zdravstveno-vaspitni rad u školama 60

Bezbednost mladih u Srbiji – kako mladi procenjuju današnje bezbednosne pretnje, rizike i izazove 5

4.2.4. Organizacija zdravstvene zaštite za mlade 61
4.2.5. Korupcija u zdravstvu 62
4.2.6. Reforma sistema socijalne zaštite 62
4.2.7. Socijalni rad sa decom, maloletnicima sa
poremećajima u ponašanju i mladima 63
4.3. Sportske i kulturne organizacije namenjene mladima 64
4.3.1. Učestvovanje mladih u kulturnim i sportskim
dešavanjima 64
4.3.2. Kulturni i sportski sadržaji za mlade 66

5. AKTUELNI PROGRAMI I STRATEGIJE ZA PREVAZILAŽENJE NASILJA
MEĐU MLADOM POPULACIJOM 69
5.1. Informisanje 69
5.2. Edukativni programi za mlade 71
5.3. Ostali pristupi problemu prevazilaženja nasilja
prema mladima 72

6. ISTRAŽIVANJE PERCEPCIJE MLADIH O BEZBEDNOSNIM IZAZOVIMA,
RIZICIMA I PRETNJAMA 75
6.1. Opšte o istraživanju 75
6.1.1. Uvod 75
6.1.2. Svrha istraživanja 76
6.1.3. Ciljevi istraživanja 81
6.1.4. Pitanja kojima se istraživanje bavilo 82
6.2. O metodologiji istraživanja 82
6.2.1. Organizacija istraživanja 82
6.2.2. Uzorak, upitnik i metode 83
6.3. Rezultati istraživanja 85
6.3.1. Karakteristike ispitanika 85
6.3.2. Procena bezbednosne situacije u okruženju 95
6.3.3. Lični doživljaj nasilja 101
6.3.4. O nasilju – „krivci“ i neposredni povodi 107
6.3.5. Reakcije na nasilje 109
6.3.6. Izvori sigurnosti i uzori mladih 113
6.3.7. Potencijalni izvori nasilja tipični za region 115
6.3.8. Stavovi mladih o nasilju kao bezbednosnoj pretnji
i načinima za rešavanje ovog problema 117
6.3.9. Mišljenja mladih o bezbednosti, nasilju i rešenjima
tih problema 118

6 Bezbednost mladih u Srbiji – kako mladi procenjuju današnje bezbednosne pretnje, rizike i izazove

7. ZAKLJUČAK 121

8. DISKUSIJA I PREPORUKE ZA BUDUĆA ISTRAŽIVANJA 127
8.1. Prilog I – Anketni upitnik 131
8.2. Prilog II – Spisak kancelarija za mlade koje su
učestvovale u istraživanju 140

9. LITERATURA 141


UVOD

Mladi ljudi u Srbiji suočavaju se sa brojnim problemima, kako onima koje
imaju njihovi roditelji – rastuće siromaštvo, visoka nezaposlenost i pogor-
šanje zdravstvenog statusa – tako i drugih koji predstavljaju jedinstven
skup kontekstualizovanih izazova, uključujući socio-ekonomske nejedna-
kosti, političku marginalizaciju, etničke tenzije, nasleđe ratova i traumatične
prošlosti, a sa kojom ni javnost Srbije još nije „sklopila mir“. Prisutnost stal-
nih bezbednosnih pretnji takođe je jedan od osnovnih potencijalnih izvora
konflikata, naročito u oblastima multietničke raznolikosti. Širom zapadnog
Balkana, nerazvijeno poimanje ljudske bezbednosti, naročito na lokalnom
nivou, usporilo je razvijanje bezbednosnih mehanizama kojima bi se rea-
govalo na potrebe i zabrinutost svih građana i njihovih lokalnih zajednica,
što posebno pogađa populaciju mladih ljudi u Srbiji.
Srbija ima demografski nesklad i spada u vrh zemalja koje imaju negativnu
proporciju mladog i starog stanovništva, i to predstavlja sve veći pritisak za
mlade ljude. Put koji mladi ljudi prelaze od škole do radnog mesta – njiho-
va obrazovna priprema, sposobnost da se integrišu u tržište rada i uspeh
da odgovore njegovim novim i dinamičnim zahtevima, utiče na privrednu
snagu zemlje, kao i na sistem socijalne zaštite koji je prati i podržava.
Povezanost između slabih ekonomskih šansi za mlade ljude i društvenih
nemira uveliko je poznata.1 Nezaposlenost je u vezi kako sa siromaštvom
zbog odsustva plate, tako i sa onom njenom skrivenom dimenzijom – obe-
spravljenošću, beznađem, apatijom, nasiljem i erozijom ljudskog i društve-
nog kapitala.
U svetlu ozbiljne ekonomke krize u zemlji, drastičnog pada proizvodnje,
nerazvijenog i anarhičnog tržišta rada, visoke zaduženosti, visoke stope
nezaposlenosti, dramatičnog pada životnog standarda i brze i nekontro-
lisane urbanizacije, jasno je da su stvoreni uslovi za velike bezbednosne
rizike u zemlji, koji najviše pogađaju mlade. Ovi rizici ugrožavaju njiho-
vu socijalnu integraciju i koheziju, a povećavaju njihovo isključivanje. Oni
podstiču nasilno ponašanje, ekstremizam i netoleranciju prema različitim
kulturnim modelima i vrednostima, i dovode do zabrinjavajućeg porasta
upotrebe droge i alkohola.
U krajnjoj liniji, društvena i ekonomska marginalizacija mladih povećava
njihovu vulnerabilnost i izloženost nasilju sa smrtnim ishodom. Zahvalju-
jući marginalizaciji, mnogo mladih ljudi danas se u Srbiji okreće ka jednoj
specifičnoj i novonastaloj kulturi, koja je specifična i za državu, ali koja
ima sličnosti i sa brojnim manifestacijama zapadnjačke kontrakulture. Ona
je hibridna tvorevina sastavljena od kontrakulturnih vrednosti, nezdravih
životnih stilova2, konzumerizma, ogromnog porasta korišćenja droge, al-
kohola i nemedicinske upotrebe anaboličkih steroida3, oponašanja izgleda

1 UNDP (2006) Youth and Violent Conflict: Society and Development in Crisis?
Bureau for Crisis Prevention and Recovery. New York: UNDP, p. 11.
2 Osim sporta i kondicionog vežbanja, mladi ljudi u Srbiji malo znaju o tome šta
predstavlja zdrav životni stil i imaju malo prilika da o tome čuju od specijali-
zovanih zdravstvenih radnika. Zdravstveno obrazovanje u školama je veoma
ograničeno i mahom prepušteno televiziji i masovnim medijima.
3 Po rečima jedne devojke iz Novog Pazara Erne Okapi, „najteža tema koju
mnogi političari i ljudi uopšte preskaču, jeste tema o problemima mladih da-


zvezda zabavne kulture i popularnih medija koji ih podržavaju i žive od
njih4, kao i samog nasilja. Rečju, veliki deo mlade populacije u Srbiji traži
izlaz u sredstvima koja ih dodatno degradiraju i isključuju.
Nasilje mladih ljudi predstavlja jedan od najvidljivijih oblika nasilja u druš-
tvu. Nema zajednice, koliko god bila bogata ili siromašna, urbana ili rural-
na, koja je imuna na razorne posledice ovog nasilja. Širom sveta su mladi
svakodnevno i počinioci, i žrtve nasilja na ulicama, stadionima, u školama
i kafićima. Tokom prošlog veka glavni uzroci smrti adolescenata nisu više
bili prirodni, već su to postale nenamerne povrede i nasilje. Homicid i bru-
talno nasilje bez smrtnog ishoda, u kome učestvuju mladi, u velikoj meri
doprinose ukupnom broju prevremenih smrti, povreda i invalidnosti.5 Nasi-
lje mladih duboko pogađa ne samo njegove žrtve, već i njihove porodice,
prijatelje i širu i užu zajednicu. Njegove posledice su vidljive ne samo po
broju smrti, bolesti i invalidnosti, već se odražavaju i na kvalitet života. Ono
u velikoj meri povećava troškove javnog zdravlja i socijalnih službi, sma-
njuje produktivnost, obezvređuje privatno vlasništvo, remeti funkcionisanje
društva i razara društveno tkivo.
Problem nasilja mladih ne može se posmatrati izolovano od drugih pro-
blema u vezi sa rizičnim ponašanjem. Oko 65% svih homicida uključuje
upotrebu alkohola, od strane počinioca ili žrtve. Slična zastupljenost postoji
i kod nanošenja teških fizičkih povreda hladnim oružjem, premlaćivanja i
nasilja u porodici, a što je sve povezano sa upotrebom alkohola. Na drugoj
strani, iskustva žrtve su povezana sa brojnim zdravstvenim problemima,
uključujući korišćenje alkohola i droga, ranom trudnoćom, kao i posttrau-
matskim poremećajima u ponašanju, fobijama, anksioznošću i depresijom.

Kako se u periodu prelaska od detinjstva do zrelosti odvija lagano raz-
dvajanje socijalnih očekivanja i ličnih težnji mladića i devojaka, to preovla-

nas. U svim tim problemima najveću opasnost čini problem konzumiranja nar-
kotika. Moj stav o tome je jednostavan i jasan. Ja nisam kao ‘drugi’ koji ‘ne
znaju’ i ‘ne vide’ šta se dešava sa mladima. Ja od toga ne pravim tabu-temu
i ne bežim, kao mnogi ostali. U predstojećem obrazloženju želim da obja-
snim da konzumiranje narkotika kod mladih dovodi do njihove propasti, kao i
društva u celini, pa, na kraju, i države gde je narkomanĳa masovna pojava. U
odbrani ove teze, mogu se predstaviti tri argumenta. Prvi ukazuje na prome-
nu karaktera osobe koja koristi narkotike. Drugi predstavlja gubitak za samu
budućnost države u kojoj je konzumiranje narkotika jače izraženo. Treći, i po-
slednji, dokazuje da povećan broj zavisnika od narkotika direktno ugrožava
ugled društva/države.“
Izvor: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbĳi (2004) Odabrani eseji I. Mladi
autori, Beograd http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Eseji%201.pdf.
4 Uzori poput mladih modela i zvezda pop muzike preplavili su tržište zabave i
igraju ključnu ulogu u formiranju stila ponašanja i odevanja mladih ljudi u Sr-
biji. Dovoljno je samo baciti pogled na časopise posvećene modi, sportu i za-
bavi, ili na TV reklame, kao i na druge marketinške proizvode, pa videti da su
u njima protagonisti mladi ljudi u izazovnoj odeći, stavu i izgledu. Čini se da je
gotovo nemoguće da bilo koja masovna kampanja, kao deo neke komercijalne
ili druge operacije, bude bez mladog modela koji sugeriše opštu normu koja
treba da se sledi. Ovaj fenomen se neposredno pripisuje sve naglašenijem
konzumerizmu širom sveta, posebno u zemljama koje su u razvoju ili koje su
naglo razvile svoja tržišta i ekonomske performanse.
5 Reza, A., Krug, E. G., Mercy, J. A. (2001) Epidemiology of violent deaths in
the world. Injury Prevention, 2001, 7: 04–111.


đujuće rodne norme i stereotipi značajno utiču na način na koji se mladi
odnose prema nasilju, bilo kao žrtve bilo kao počinioci, kao i na njihovu
sposobnost i spremnost da deluju kao akteri pozitivnih promena. Suočeni
sa malim prostorom za odrastanje u tradicionalnom smislu (zaposliti se,
oženiti se, zasnovati porodicu), mladi ljudi širom sveta koriste nasilje kao
najdostupnije sredstvo kojim će dokazati svoju muževnost i/ili zrelost.

Upotreba nasilja da bi se razrešili konflikti ceni se i pretpostavlja pomirlji-
vom ponašanju ili „mlakim“ reakcijama kao nemuževnim. Taj proces soci-
jalizacije nasilja, kojim se ono legitimizuje i normalizuje, ima dalekosež-
ne implikacije na način na koji se shvata i doživljava interakcija između
muškaraca i žena. Različita očekivanja mladića i devojaka utiču na kulturu
mladih, i na tipove intervencija koje treba razviti, sa gotovo isključivim fo-
kusom na mladiće, čime se ignorišu iskustva, potrebe i interesi devojaka.

Nasilni mladi ljudi skloni su kriminalu i drugim vidovima asocijalnog po-
našanja, kao što su zavisnost od droge, kompulzivno laganje, napuštanje
časova ili često izostajanje iz škole, prostitucija i tako dalje. Takođe, postoji
tesna veza između nasilja mladih i drugih oblika nasilja.6 Ukoliko su odra-
stali okruženi nasiljem u porodici i školi, ako su bili zloupotrebljeni ili seksu-
alno zlostavljani, mladi često smatraju da je nasilje prihvatljivo sredstvo za
rešavanje problema. Ratno okruženje je, takođe, podsticajna sredina za
razvoj opšte kulture terora koja povećava nasilje mladih.

6 Widom, C. S. (1989) Child abuse, neglect, and violent criminal behavior. Cri-
minology, 244: 160–166; Gartner, R. (1990) The victims of homicide: a tempo-
ral and cross-national comparison. American Sociological Review, 55: 92–106;
Briggs, C. M., Cutright, P. (1994) Structural and cultural determinants of child
homicide: a cross-national analysis. Violence and Victims, 9: 3–16.


1. KONCEPTUALNI MODEL

1.1. ANALITIČKI OKVIR

Analitički okvir ovog istraživanja inspirisan je u velikoj meri dokumentom
Svetske banke Children and Youth Framework for Action. On je definisao
glavne pretnje, ranjivosti i izazove sa kojima se suočavaju mladi, i ukazao
na strateške pravce intervencija u sektorima koji prate različite faze razvo-
ja dece i adolscenata.7 Analitički okvir je ukazao na rizike koji nisu jednako
raspoređeni u ovim fazama životnog ciklusa, a koji se moraju otkloniti da
bi se izbegle produžene i ireverzibilne posledice na njihov kasniji život.

Ključni rizični faktori u vezi mladih ljudi odnose se na: nezaposlenost,
neadekvatnost obrazovnih programa u pogledu veze sa budućim radnim
mestom, rizična ponašanja, kao i slabo ili nikakvo učestvovanje u procesi-
ma donošenja odluka. Isključivanje omladine iz političkog odlučivanja do-
prinosi njihovom osećanju bespomoćnosti i marginalizacije. Ovaj izveštaj
ukazao je na to da se rešenja moraju tražiti na više nivoa – od države
(politika zapošljavanja, podrška organizacijama mladih, finansiranje pro-
grama namenjenih mladima, bolje osmišljeni i bolje implementirani progra-
mi, uključujući njihovo sprovođenje, kontrolu i evaluaciju rezultata, jačanje
korelacije između obrazovnog sistema i tržišta rada, smanjenje korupcije
u republičkim i lokalnim organima uprave, u obrazovanju, policiji, sudstvu
i pravosuđu, i drugo), do lokalne zajednice (veća participacija u procesu
odlučivanja, povećanje broja namenskih prostora za sport i dokolicu, bolji
kvalitet verske nastave, izgradnja institucionalnih kanala kojima će se ja-
čati kapacitet organizacija mladih, podrška lokalnim nevladinim organizaci-
jama u cilju osmišljavanja i implementacije programa namenjenih mladima,
osnivanje višenamenskih omladinskih centara, i slično).

Istraživanje kojim je predstavljen ovaj izveštaj, kroz reprezentativni uzorak
prikazuje stavove mladih izražene njihovim rečima – o tome šta bi oni ura-
dili da se smanji nasilje u svim aspektima njihovog života. Na osnovu do-
bijenih rezultata, istraživački tim je definisao nekoliko prioritetnih aktivnosti
kojima bi se preveniralo nasilje mladih i opisali načini kojima pojedinci iz
svih sektora društva mogu zajedno da rade na istom cilju.

Kada se zna koliko su mladi ljudi važan faktor društvenog i ekonomskog
razvoja svoje uže i šire zajednice, i koliko je njihov svež entuzijazam bitan
za obnovu posrnulog moralnog i vrednosnog poretka u današnjoj Srbiji,
podrška njihovoj ulozi nalaže višeslojan, holistički pristup uključivanju mla-
dih u društvo i njihovom prelasku u zrelo doba. Kako bi se pozabavio me-
đusobno povezanim bezbednosnim, obrazovnim, zdravstvenim i životnim
potrebama mladih ljudi u Srbiji, ovaj projekt založio se i za višedimenzio-
nalnu politiku prema mladima, koja bi se u delo sprovela većom podrškom
programima namenjenim usaglašavanju i povezivanju školskih programa i
potreba tržišta rada, neformalnom obrazovanju i učešću mladih u procesi-
ma odlučivanja na svim nivoima društva, kao i umrežavanju mladih.
7 World Bank (2005) Children and youth: A framework for action. Human Deve-
lopment Network. Children and Youth Unit (HDNCY) – World Bank, Washin-
gton DC, p. 7.


1.2. KONCEPTUALNI OKVIR

Termin mladi različito se tumači u zavisnosti od značenja koje mu daje jed-
no društvo i njegova kultura. Činjenica je da je ideja jednog jedinog rodno
izjednačenog uzrasta zrelosti zapadnjački proizvod, i da je koncept mla-
dosti (takođe i adolescencije) socijalno i politički konstruisan, zbog čega
ga nema u afričkim društvima i, uopšte, u vrlo tradicionalnim i plemenskim
društvima. U velikoj meri, mladost predstavlja prelaznu kategoriju (i „terito-
riju“) između više etabliranih društvenih kategorija detinjstva i zrelosti.8
Iako ne postoji konsenzus o definiciji, Ujedinjene nacije definišu mlade lju-
de kao osobe u uzrastu od 15. do 24. godine. Prema ovom određenju,
mladi obuhvataju oko 18% svetske populacije (ili više od jedne milijarde),
od kojih 85% živi u takozvanim zemljama u razvoju.9 Ipak, mi smo se
opredelili za drugu definiciju zbog ekonomičnosti (jednostavnosti) kojom
je obuhvaćen i uzrast i karakter nasilnog čina, te se u ovom izveštaju na-
silje mladih definiše slično kao u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, kao
namerna upotreba fizičke snage ili sile, pretnjom ili delom, čiji su počinioci,
žrtve, ili oboje, adolescenti ili mlađe odrasle osobe, uzrasta između 15 i 29
godina, a koja rezultira, ili je verovatno da će rezultirati, povredom, smrću,
psihološkom štetom, smetnjama u razvoju ili lišavanju.10 Visoka stopa na-
silja se manifestuje i u uzrastu od 30 do 35 godina, tako da bi i ovu grupu
u nekom budućem istraživanju trebalo uključiti, kako bi se bolje razumelo
i sprečilo nasilje mladih.
Same intervencije često ne uzimaju u obzir spomenuta četiri obrasca ado-
lescentnog nasilja, iako se ovi obrasci značajno razlikuju u pogledu stabil-
nosti, uzroka, snage, kao i odgovarajućih intervencija. Tako, intervencije
koje su delotvorne za određen tip, to nisu za neki drugi. Štaviše, interven-
cije se razlikuju i po tome koje je najbolje vreme za određeni tip obrasca.
Znaci pljačkaškog i psihopatološkg nasilja mogu se, na primer, manife-
stovati rano u dečijem životu, pa bi se intervencije mogle započeti još u
osnovnoj školi, ili čak i ranije, dok je optimalno vreme za intervencije u
smislu preveniranja situacionog i relacionog nasilja u ranoj adolescenciji.11
Takođe valja imati na umu da se obrasci ponašanja, uključujući i nasilje,
menjaju tokom života jedne osobe.12 Period adolescencije i rane zrelosti
8 UNDP (2006) Youth and Violent Conflict: Society and Development in Crisis?
9 Prema podacima UNDP-a, skoro 48% svetske populacije ima ispod 24 godi-
ne, a afričke zemlje se nalaze na samom vrhu po brojnosti mlade popuacije.
UNDP (2006) Youth and Violent Conflict: Society and Development in Crisis?
10 Mercy, J. A. et al. (2003) Violence and Health: The United States in a Global
Perspective. American Journal of Public Health 2003, february 93(2): 256–261.
11 Gorman-Smith, D., Tolan, P. H. (1996). Prospects and possibilities: Next steps
in sound understanding of youth violence. Journal of Family Psychology 10,
153–157; Tolan, P. H., Gorman-Smith, D. (2002) What violence prevention can
tell us about developmental psychopathology. Development and Psychopa-
thology, 14, 713–729; Tolan, P. H., Gorman-Smith, D., Henry, D. B. (2003)
Developmental ecology of urban males’ youth violence. Developmental Psy-
chology 39, 274–291.
12 Dahlberg, L. L., Potter, L. B. (2001) Youth violence: developmental pathways
and prevention challenges. American Journal of Preventive Medicine 2001,


vreme je kada se nasilje, kao i drugi tipovi ponašanja, naglašeno izraža-
vaju ili manifestuju. Razumeti kada i pod kojim okolnostima se pojavljuje
tipično nasilno ponašanje u toku razvoja jedne osobe, može da pomogne
u formulisanju intervencija, mera i politika prevencije koje će se odnositi na
najugroženije starosne grupe.13
Za probleme koji su tako složeni, kao što je nasilje mladih, ne postoje pro-
sta rešenja. Tradicionalne, jednodimenzionalne i jednodisciplinarne inter-
vencije, koliko god bile dobro planirane, imaju ograničen uticaj na problem.
Efikasni i efektivni odgovori na nasilje mladih zahtevaju široke inicijative
koje ne može ponuditi nijedan izolovani društveni sektor kao nijedna poje-
dinačna disciplina.

Ovakav pristup diktirala je i osnovna hipoteza istraživanja – da nasilje mla-
dih perzistira jer se društvena zajednica njime ne bavi na adekvatan način.
Uobičajeni instrumenti pravosudnog sistema očigledno ne deluju, jer se
nasilje niti smanjuje, niti dobija manje violentan karakter. Zbog toga nam
je potreban obuhvatan, holistički pristup, jer je nasilje višedimenzionalno
i nijedan usko sektorski ili jednodisciplinarni pristup ne daje pozitivne re-
zultate. Zbog toga ovaj izveštaj, pored istraživačkog dela koji je posvećen
percepciji mladih o nasilju koje ih okružuje u svim domenima njihovog ži-
vota, u formatu koji smo naveli, takođe ima i jednu normativnu dimenziju,
koja, opet, za cilj ima da ponudi preventivna rešenja.

Shodno tome, izveštaj treba da opiše faktore rizika koji povećavaju vero-
vatnoću pojave nasilja kod mladih, kao i faktore zaštite, koji smanjuju ovu
verovatnoću. Naravno, faktori rizika ne izazivaju nužno nasilno ponašanje,
već mogu biti samo u korelaciji. Oni uključuju faktore koji su relativno ne-
promenljivi, kao što su: muški pol, hiperaktivnost, posedovanje niskog IQ,
ali i one faktore koji se mogu promeniti, kao što su: izloženost nasilju na
televiziji, antisocijalno ponašanje, korišćenje droge, siromaštvo, pripadnost
bandama i/ili kriminalnim klanovima, kao i zapostavljanje i/ili zlostavljanje
od roditelja. Takođe, faktori zaštite uključuju faktore koji se ne mogu me-
njati (ženski pol, visoki IQ) i one koji se mogu menjati (pozitivna socijalna
interakcija, svest o sankcijama u slučaju prestupa, roditeljsko nadgledanje
i praćenje, kao i priznanje koje škola daje za doprinos društvenim aktivno-
stima).

Postavljanje temelja za sprečavanje nasilja počinje u ranoj fazi razvitka.
Svi koji dolaze u kontakt sa mladom osobom – roditelji, nastavnici, zdrav-
stveni i socijalni radnici – mogu da utiču na stavove mladih prema nasilju
i njegovoj upotrebi. Slično tome, svaka institucija koja je na neki način
povezana sa porodicom mlade osobe, kao što su škole, masovni mediji,
zajednica i crkve, mogu pozitivno da utiču na osećanje sigurnosti i na
njeno nenasilno ponašanje. Ako ne postoji sistemska i efektivna interven-
cija, rana agresija obično eskalira u kasnije nasilje i druga antisocijalna
ponašanja.

20(1S): 3–14. Dahlberg, L., Toal, S., Swahn, M., Behrens, C. (2005) Measur-
ing violence-related attitudes, behaviors and Influences among youth: A com-
pendium of assessment tools. Atlanta, GA: CDC, 2nd ed.
13 Youth violence: a report of the Surgeon General. Washington, DC, United Sta-
tes Department of Health and Human Services, 2001. (http://www.surgeonge-
neral.gov/library/youthviolence/)


Nasilje ima bezbroj oblika. Kao kompleksan i multidimenzionalan fenomen,
ono predstavlja izazov za istraživače i nameće slojevit pristup kako bi se
dobio obuhvatniji uvid o pojavi, koja je stara koliko i čovečanstvo i, u ve-
ćem ili manjem stepenu, menja svoje manifestacije u zavisnosti od socio-
kulturnih, političkih, ekonomsklih ili nekih drugih prilika. Čini se da celovito
razumevanje nasilja zahteva multidisciplinarni pristup.

Najopštiji sadržaj pojma nasilje odnosi se na preteranu, nekontrolisanu,
brutalnu, zloupotrebljenu silu uperenu protiv ljudi ili stvari. Kao višeslojan
fenomen, nasilje predstavlja:

• upotrebu sile kojom se nanosi fizička povreda ili uništenje (fizičko
nasilje)

• izazivanje ozbiljne mentalne ili emocionalne povrede, putem poni-
ženja, lišavanja, ili „ispiranja mozga“, bez obzira da li je sila upo-
trebljena ili ne (psihološko nasilje)

• u širem smislu, kao profanisanje, skrnavljenje, ili iskazivanje ne-
poštovanja (nanošenje nasilja) prema nečemu što se ceni, što je
sveto ili što se voli

• ekstremna fizička sila u prirodnom svetu, kao što su tornada, ura-
gani i zemljotresi.14 U ovom poslednjem slučaju nasilje se pripi-
suje prirodnim elementima (vodi, vetru, vatri) koji su u stanju da
nanesu štetu i razaranje. Samo nasilje uključuje pretnju ili realno
nanošenje fizičke ili psihološke štete uz očekivanje da će se po-
vrediti integritet osobe.

Uvidom u postojeću literaturu, može se reći da postoji široka saglasnost
o tome da koncept nasilja ima normativnu dimenziju, zato što karakteriše
postupke koji se ne odobravaju. U tom smislu, može se čuti teza kako
koncept nasilja počiva na spoljašnjoj perspektivi – pespektivi posmatrača
koji određuje da li je jedan čin nasilan ili nije, to jest, zašto se neki postu-
pak kvalifikuje kao nasilan, i kada se neki subjekt može smatrati žrtvom
nasilja. Kada je reč o nasilju mladih, ono se uglavnom univerzalno nega-
tivno vrednuje, a što ga ima manje – tim bolje. Čak i kada se smatra da
je opravdano (u slučaju samoodbrane, kada je život ugrožen), nasilje se
intuitivno doživljava kao nešto loše, dakle kao prima faciae neispravno,
čak i onda kada se koristi da bi se izbeglo neko veće zlo. Međutim, ovim
ostaje otvoreno pitanje o krajnjoj moralnoj opravdanosti njegove upotrebe,
a kontroverze oko definicije pojma nasilje upravo se tiču toga kako je ta-
kva normativna „negativnost“ dodeljena konceptu. Šta je to što nasilje po
definiciji čini lošim, čak i kada je opravdano?

Pojam nasilja odavno podstiče rasprave i neslaganja oko toga šta bi bio
okvir njegovog semantičkog polja, budući da ono ne predstavlja jedinstve-
nu konceptualnu kategoriju. Nasilje obuhvata mnogo različitih postupaka
u brojnim različitim situacijama. Nekad nije jednostavno da te različitosti
podvedemo pod istu kategoriju, i smatramo da svi pripadaju istom fenome-
nu, posebno zato što nasilje nije uvek samoočevidno u nekom postupku.

14 Audi, R. ed. (1995) The Cambridge Dictionary of Philosophy. Cambridge Uni-
versity Press, p. 839.


Povlačenje oroza puške, na primer, ili pritisak na dugme kojim aktiviramo
projektil, ne mora da bude očevidno nasilan čin, ali posledice tih postu-
paka su nesumnjivo nasilne. Da li ih opažamo i definišemo na isti način
na koji opažamo udarac nanesen nekoj osobi – postupak koji uključuje
ljudsko ponašanje i čije se posledice stoga više instinktivno doživljavaju?
Šta reći za slučaj kada se neka osoba toliko zlostavlja fizički i mentalno
da je prinuđena da sa detetom napusti dom i potraži zaštitu u nekom ne-
poznatom izbegličkom logoru, bez dovoljno hrane i vode, i gde joj je život
svakodnevno ugrožen? Šta ako je počinilac ovih zlodela neko kome ste se
zavetovali da ćete ga „voleti i paziti čitav život“? Koje od ovih postupaka
smatramo nasilnim? Da li sve, ili samo neke od tih postupaka?

Pojedini autori smatraju da nasilje nije pogodno kao teorijski koncept u
društvenim naukama, već da je važno samo kao etički koncept i da, kao
takav, taj koncept treba da nađe mesto u istraživanju mira, to jest mirov-
nim studijama. U tom slučaju, svako podrobnije bavljenje ovim konceptom
trebalo bi da napravi razliku između denotacije i konotacije koncepta. Ko-
notacija koncepta nasilja u velikoj meri zavisi od vrednosti, normi i interesa
onoga ko koncept koristi (upravo zbog svoje prirode koja se osuđuje).

Koncept nasilja se ne može razumeti nezavisno od koncepta sile. Ted Hon-
derich definiše nasilje kao „upotrebu fizičke sile koja povređuje, oštećuje,
krši ili uništava ljude ili stvari“;15 Manfred Steger ukazuje na to kako nasi-
lje uključuje „prisiljavanje“, „povređivanje“, „zlostavljanje“, „sramoćenje“, i
„silovanje“.16 Ipak, čini se da nije dobro smanjiti razliku između „nasilja“ i
„povrede“, pošto ovo može da vodi većoj zbrci, umesto nijansiranju poj-
mova. Dok neki postupak, koji uključuje fizičku silu, može da predstavlja
vid povređivanja, ima situacija u kojima dolazi do zlostavljanja a da se nije
koristila fizička sila, i obrnuto – da bude slučajeva fizičkog nasilja, a da
niko nije povređen. Zbog toga je potrebno da se pridržavamo distinkcija i
ispitamo da li nam je potrebna šira ili uža definicija nasilja – to jest, nasilja
kao sile ili nasilja kao povređivanja.

Pored toga što je destruktivan, nasilan čin mora biti nameran, intencio-
nalan, kako bi se smatrao kao takav.17 Tako, na primer, Thomas Pogge
smatra da „osoba koristi fizičko nasilje ukoliko namerno postupa na takav
način da fizičkim sredstvima sprečava da druga osoba koristi svoja legiti-
mna prava.“18 Steger smatra da „nasilje predstavlja namerno nanošenje
fizičke ili psihološke povrede nekoj osobi ili osobama.“19 Vodi se rasprava

15 Honderich, T. (2002) After the Terror. Edinburgh: Edinburgh University Press,
p. 91; Honderich, T (2005) On Political Means And Social Ends. Edinburgh
University Press, p. 15.
16 Steger, M. (2003) Judging Nonviolence: The Dispute between Realists and
Idealists. London, Routledge, p. 12.
17 Intencionalnost predstavlja glavnu odredbu u definiciji Milera (Miller, R. (1971)
Violence, Force and Coercion. In Shaffer, J. A. editor (1971) Violence. New
York, David McKay Company, pp. 9–44. Za protiv-argument videti u Audi, R.
(1971) On the Meaning and Justification of Violence. In Shaffer, J. A. editor
(1971) Violence. New York, David McKay Company, pp. 45–99.
18 Pogge, T. (1991) Coercion and Violence. In Brady, J., Garver, N. editors (1991)
Justice, Law and Violence. Philadelphia PA, Temple University Press, p. 67.
19 Steger, M. (2003), op. cit., p. 13.


i oko toga da li upotreba prekomerne sile, pored toga što je namerna, tre-
ba da bude i neželjena.20 Prednost uvođenja ove odredbe ili uslova jeste
u tome što bi se odbacili oni postupci namerne i prekomerne sile koji ne
predstavljaju nasilje, kao što su hirurški zahvati, iako postoji rizik da se
neki jasni primeri nasilja ipak ne tretiraju kao takvi.21

Svaki pojedinac opaža i razume nasilje na sebi svojstven način, na osno-
vu svog vlastitog iskustva, individualne istorije i konteksta svog aktuelnog
života. Neki razumeju nasilje samo kao fizičku povredu i ne slažu se da
nefizički oblici agresije (npr. verbalni) budu svrstani u koncept nasilja, dok
drugi u njega uključuju i mentalnu, tj. emotivnu povredu. Za neke se ono
odnosi samo na ljudske postupke, dok za druge obuhvata i destruktivne
sile prirode – zemljotrese, uragane, oluje i slično. Slučajno naneta povreda
ili pričinjena šteta drugome ne smatra se uvek nasiljem.

Definicija nasilja zavisi, dakle, od toga gde ćemo locirati negativni norma-
tivni naboj ovog koncepta – ukazujući na to šta ga u vrednosnom smislu
čini nepoželjnim. Da li ćemo jedan agresivan postupak kvalifikovati kao
nasilan sa negativnom konotacijom, zavisi od toga šta smatramo nasiljem.
Neki pojedinci smatraju da je nasilje onaj agresivan postupak koji je ne-
zakonit, dok drugi opet veruju da donde dok je jedan nasilan postupak
društveno prihvaćen, i štaviše podstican, nije neizostavno i vrednosno ne-
gativan/nepoželjan. Kao što Friedman primećuje: „Nasilje je delom stvar
definicije, ili barem perspektive... svako društvo definiše sferu legitimnog
privatnog nasilja.“22 Drugim rečima, legitimnost ili nelegitimnost jednog po-
stupka ne leži u njegovom intrinzičnom kvalitetu, već u tome kako se on
definiše.

Postoje brojna svedočanstva o tome kako mnogi ljudi, kada se ponašaju
nasilno, to smatraju opravdanim i legitimnim odgovorom na neki moralni
prekršaj ili ponašanje svoje žrtve. U tom smislu, akter nasilja percepira
svoje nasilje kao vid društvene kontrole,23 dok mu ova percepcija povrede
(prekršaja, zločina, itd.) kao samopomoći služi da legitimiše svoj postu-
pak ne samo prema žrtvi, već i prema drugim ljudima.24 Ljudi koji nanose
drugima povrede često smatraju da se ponašaju moralno i legitimno, jer

20 Keane definiše nasilje kao „neželjeno fizičko mešanje od strane jedne grupe
ili pojedinaca u odnosu na telo drugih, što za posledicu ima patnju zbog niza
efekata koji se protežu od udarca, modrica, ogrebotina, otoka ili glavobolja do
loma kostiju, srčanog napada, gubitka ekstremiteta, pa čak i do smrti.“ Keane,
J. (1996) Reflections on Violence. London, Verso, pp. 66–7.
21 Simpson smatra da u neprijateljskom okruženju pojedinac može lako da bude
povređen gotovo svačim, uključujući i fizičku povredu, te stoga onaj koji je odra-
stao usred previranja ili društvenog propadanja možda neće biti u stanju da
uoči da je bio podvrgnut nasilju. Simpson, E. (1970) Social Norms and Aberra-
tions: Violence and Some Related Social Facts. Ethics, 81 (1), pp. 22–35.
22 L. M. Friedman (1993) Crime and Punishment in American History. New York,
Basic Books, p. 173.
23 Black, D. (1983) Crime as Social Control. American Sociological Review 48,
pp. 34–45.
24 Kennedy, L. W. (1988) Going It Alone: Unreported Crime and Individual Self-
Help. Journal of Criminal Justice 16: 403–12; Skogan, W. G. (1984) Reporting
Crimes to the Police: The Status of World Research. Journal of Research in
Crime and Delinquency 21, pp. 113–37.


štite nešto što cene, samo kažnjavaju one koji su se ogrešili o njihovu
vrednost.
Tradicionalni pristupi proučavanju nasilja takođe naglašavaju da su defini-
cije nasilja zavisne od kulture, zajedno sa pretpostavkom da je nasilje pre
inherento, nego što je naučeno. Definicija nasilja koja se oslanja na uobi-
čajeno telesno iskustvo nužno se oslanja na primaoca, žrtvu. Bez sumnje,
takav koncept nasilja neposredno uključuje ranjivost, kao i narušavanje
(povredu) nečijeg neposrednog fizičkog prostora. Ono što mučenje čini
tako strašnim jeste prisilna telesna i mentalna intimnost sa mučiteljem.
Iz ove perspektive, o nasilju razmišlja nekolicina autora. Prema Newman-u,
na primer, nasilje predstavlja „seriju događaja koja izaziva povredu ili štetu
osobama ili vlasništvu.“25 Iadicola i Shupe nasilje definišu kao „bilo koju rad-
nju ili strukturni aranžman koji rezultira u fizičkoj ili nefizičkoj povredi jedne
ili više osoba.“26 Weiner, Zahn i Sagi definišu nasilje kao „pretnju, pokušaj ili
upotrebu fizičke sile od strane jedne ili više osoba koji ima rezultat u fizičkoj
ili nefizičkoj povredi jedne ili više osoba.“27 C. Bartol i A. Bartol definišu na-
silje kao „destruktivnu fizičku agresiju namerno usmerenu da povredi druge
ljude ili stvari.“28 Berkowitz smatra da je nasilje „bilo koji vid ponašanja koji je
usmeren na to da nekoga fizički ili psihološki povredi“29
Kriminolozi Weiner, Zahn i Sagi smatraju da bilo koja definicija nasilja
mora da uzme u obzir šest faktora: stepen i tip povrede, nameru učesnika
da primeni silu ili preti njome, predmet na koji je usmerena sila, uzroke i
motivacije ponašanja, kao i njegovo opravdanje, broj involviranih ljudi i da
li je u pitanju čin (nasilje), ili propust (da se spreči nasilje).30 Nanošenje po-
vrede, kao centralni kriterijum za definiciju nasilja, može se naći i u sredi-
štu savremene kriminološke literature. Iadicola i Shupe navode kriminološ-
ku definiciju u duhu ove perspektive po kojoj je nasilje „pretnja, pokušaj, ili
upotreba fizičke sile od strane jedne ili više osoba, koja rezultira u fizičkoj
ili nefizičkoj povredi jedne ili više osoba“.31 Problem sa „pretnjom“ i „poku-
šajem“, kao i ograničavanjem na fizičku silu, i ovde je prisutan.
Iadicola i Shupe, međutim, uočavaju ove probleme, te proširuju definiciju
na „bilo koju radnju ili strukturalni aranžman koji rezultira u fizičkoj ili ne-
fizičkoj povredi prema jednoj ili više osoba.“32 Ovde je, dakle, negativno

25 Newman, G. (1998) Popular Culture and Violence: Decoding the Violence of
Popular Movies. In Frankie Bailey, F., Hale, D. eds. (1998) Popular Culture,
Crime, and Justice. Belmont, CA: West/Wadsworth, p. 40–56.
26 Iadicola, P., Shupe, A. (2003) Violence, Inequality, and Human Freedom. Lan-
ham, MD: Rowman & Littlefield, p. 23.
27 Weiner, N. A., Zahn, M. A., Sagi, R. J (1990) Violence: Patterns, Causes, Pu-
blic Policy. San Diego, Harcourt Brace Jovanovich, xiii.
28 Bartol, C. R., Bartol, A. M. (2005) Criminal Behavior: A Psychosocial Approa-
ch. Upper Saddle River, NJ: Pearson Prentice Hall, p. 241.
29 Berkowitz, L. (1993) Aggression: Its Causes, Consequences, and Control.
New York, McGraw-Hill, p. 3.
30 Videti: Weiner, N. A., Zahn, M. A., Sagi, R. J (1990) Violence: Patterns, Cau-
ses, Public Policy. San Diego, CA: Harcourt Brace Jovanovich.
31 Weiner, N. A., Zahn, M. A., Sagi, R. J, op. cit., p. xiii.


vrednovanje nasilja vezano za povredu. Oni definišu lično nasilje kao „na-
silje koje se javlja među ljudima koji nisu u ulozi aktera ili predstavnika so-
cijalne institucije“, i socijetalno nasilje. Ono se potom deli na institucionalno
– „nasilje od strane pojedinaca čiji su postupci rukovođeni ulogama koje
igraju u nekom institucionalnom kontekstu“, i strukturno nasilje – povredu
nanesenu u „kontekstu uspostavljanja, održanja, proširenja ili smanjenja
hijerarhijskog ustrojstva kategorija ljudi u društvu“. Strukturno nasilje se,
stoga, može vršiti podjednako i u ime hijerarhije, i protiv nje.
Po drugoj metodologiji, mogli bismo da razlikujemo kriminalno od nekri-
minalnog nasilja. Kriminalno nasilje se razlikuje od drugih oblika nasilja
po tome što ono krši zakon. Bez njega nasilje može da bude nečuveno,
demorališuće, žalosno, nemoralno, bolno, uvredljivo, deprimirajuće i tako
dalje, ali ono ne predstavlja zločin. Postoje neki vidovi nasilnog ponašanja
koji se ne mogu tolerisati u uređenom društvu, zbog čega organi vlasti
stvaraju pravila kojima se zabranjuju neke forme nasilnog ponašanja, ili
ove, pak, ograničavaju u drugim instancama. Sankcije se primenjuju na
kršenje ovih pravila.

Može se reći da je jedan čin nasilan ako ga osoba doživljava kao napad ili
namerno izlaganje opasnostima. Ova definicija obuhvata sve forme nasilja
koje Honderich određuje kao „političko nasilje“, kao i nasilje u smislu sfere
političkog kao ličnog. Veliki broj empirijskih slučajeva takođe uključuje po-
vredu. Poput definicije koju daju Iadicola i Shupe, ova definicija se može
proširiti kako bi objasnila institucionalno i strukturno nasilje. Kao i definici-
ja nasilja koja počiva na zajedničkom, otelotvorenom (telesnom) iskustvu
pojedinaca, ona jasno uključuje i emocionalne i psihološke forme nasilja,
koje takođe doživljavamo telesno.

Postoji nekoliko načina kako se može klasifikovati/kategorizovati nasilje:

• po jačini nanesene povrede
Manji nasilni postupci uglavnom se lakše prihvataju nego neki ozbiljni-
ji, teži oblici. Lakše je preći preko guranja ili ćuške, nego preko udarca
pesnicom ili nogom. Brutalnost nasilnog postupka, kao i broj ljudi žr-
tava koji su njime pogođeni, utiče na njegovu kvalifikaciju kao teškog,
groznog. Nasilni postupci koji uključuju bezrazložnu svirepost ili muče-
nje, po svoj prilici će biti percipirani u negativnom svetlu.

• instrumentalno i ekspresivno nasilje
Instrumentalno nasilje se odnosi na nasilje upotrebljeno kao sredstvo
za ostvarenje nekog cilja (oružana pljačka pripada ovoj kategoriji). U
ekspresivnim nasilnim postupcima, sa druge strane, motivacije izraža-
vaju neko emotivno stanje nalik besu ili ljubomori. U takvim slučajevi-
ma nasilje nešto „izražava“ i služi da bi se ispunila neka unutrašnja ili
intrinzična želja.

• interpersonalno, institucionalno i strukturalno nasilje (Iadicola i
Shupe smatraju da postoje ova tri međusobno povezana tipa na-
silja)
Interpersonalno nasilje se ogleda u napadima, silovanjima, pljačkama
i ubistvima, dakle u onome što obično nazivamo nasiljem. Institucio-
nalno nasilje, sa druge strane, odnosi se na nasilna ponašanja koja


se odvijaju u organizovanim okruženjima. Na primer, Iadicola i Shupe
smatraju da je porodično nasilje oblik institucionalnog nasilja, zato što
se događa unutar konteksta porodice. Ovde takođe spadaju i nasilje
na radnom mestu ili korporativno nasilje33, nasilje u vojsci, religiozno,
kao i nasilje koje vrši država, pošto se svi ti oblici odvijaju u kontekstu
etabliranih socijalnih institucija. Strukturno nasilje se odnosi na dis-
kriminatorne socijalne aranžmane koji se takođe mogu odrediti kao
nasilje.
Naime, Galtung, Iadicola i Shupe smatraju da društvene nejednakosti proi-
zvode negativne posledice na životne uslove neke grupe i da se one mogu
uvrstiti u nasilje, pošto „nasilje može da predstavlja čin kojim se manjinskoj
grupi osporava pristup obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, pristojnom sta-
novanju, adekvatnoj ishrani i drugim neophodnim stvarima za opstanak i
ljudski razvoj“.34
Najzad, nasilje se može klasifikovati i na osnovu razlikovanja: a) nasilja
kao preterane ili destruktivne sile, i b) nasilja kao povređivanja. Prvo se u
literaturi određuje kao uže ili minimalističko, a drugo kao šire ili obuhvatno
shvatanje. Ova klasifikacija omogućava da se napravi jasnija razlika izme-
đu onoga što predstavlja čin nasilja i da se time izbegne tendencija da se
termin koristi kao sinonim za sve što je rđavo ili moralno pogrešno.35

Iako postoje brojni načini kojima se može definisati nasilje, većina poku-
šaja o kojima smo raspravljali dele izvestan skup kvaliteta, i ove široke
konceptualizacije su heuristički vredne, pošto nam omogućavaju da feno-
men potpunije osvetlimo. Iz priloženih definicija može se videti da gotovo
sve nastoje da dovedu u vezu primenu fizičke sile sa povredom koja je
nanesena nekome ili nečemu. Na osnovu izloženog, postavlja se pitanje
koja bi definicija nasilja bila najbolja. Prednost ćemo dati definiciji Iadicola i
Shupe, koji određuju nasilje na sledeći način: „Nasilje predstavlja bilo koju
radnju ili strukturni aranžman koji rezultira u fizičkoj ili nefizičkoj povredi
jedne ili više osoba.“36

U istraživanju su usvojili višedimenzionalni holistički pristup i obuhvatnu
definiciju nasilja, koja uključuje i fizičku i nefizičku povredu nanesenu psi-
33 Korporativno nasilje jeste ciljno ponašanje menadžera i izvršnih organa firmi
koje proizvodi nerazuman rizik fizičke povrede zaposlenih, stanovništva i po-
trošača. Videti više u: Brownstein, H. H. (2000) The Social Reality of Violen-
ce and Violent Crime. Boston, Allyn and Bacon; Michalowski, R., Kramer, R.
(2006) State-Corporate Crime: Wrongdoing at the Intersection of Business and
Government. New Brunswick, N. J.: Rutgers University Press.
35 Audi ukazuje na to kako ne treba da koristimo emotivno nabijen pojam nasilja
kada se ojađenost može bolje objasniti i tretirati pod drugim imenom, kao,
na primer, nepravda, a pogrešno identifikovanje neke bolesti može da vodi
upotrebi pogrešnog leka. – ili nikakvoj. Vidi: Audi, R. (1974) Violence, Legal
Sanctions, and Law Enforcement. In Stanage, S. M. (ed.) (1974) Reason and
Violence: Philosophical Investigations. Oxford: Blackwell, pp. 29–50, p. 38;
Audi, R. (1971) On the Meaning and Justification of Violence. In Shaffer, J. A.
(ed.) (1971) Violence. New York, David McKay Company, pp. 45–99.


hološkom, socijalnom, ili fizičkom biću pojedinaca i grupa. Pri tom, smatrali
smo da je bitno razgraničiti kriminalno od nekriminalnog nasilja, kako bi-
smo jasnije istakli obrasce nasilja mladih (situaciono37, relaciono,38 pljač-
kaško39 i psihopatološko40 nasilje), kao i njihove implikacije u pogledu in-
tervenisanja.

U ovom momentu pristupi prevencije, kao i podaci iz mnogih oblasti – po-
put obrazovanja, pravosuđa, psihologije, javnog zdravlja – počeli su da
odražavaju rastući konsenzus oko glavnih pitanja prevencije. Prevencija
nasilja će, po svoj prilici, biti uspešna onda kada se simultano odvija na
nekoliko nivoa, i kada su ovi napori povezani i integrisani. Javno zdravlje
se nalazi u jedinstvenoj poziciji da promoviše prevenciju na više nivoa i da
ovu učini što efikasnijom.

Naše društvo može efikasno da interveniše kako bi smanjilo ili sprečilo na-
silje prema mladima, kao i nasilje koje oni vrše, jer nasilje nije neizbežno,
nesavladivo, ili potpuno prepušteno slučaju. Brojni faktori, kako individual-
ni tako i društveni, doprinose individualnoj sklonosti ka nasilju, i u moguć-
nosti smo da mnoge od ovih faktora promenimo.
37 Situaciono nasilje se odnosi na specifične situacije koje očito funkcionišu kao
katalizatori koji vode nasilnom ponašanju i čine ga ozbiljnijim. Među ovim ka-
talizatorima su: veoma visoka temperatura, vikendi, događaji koji izazivaju
veliki stres, frustracija u vezi sa planiranim aktivnostima, fatalni događaji koji
se nisu mogli izbeći, siromaštvo, socijalna diskriminacija i ugnjetavanje, pristu-
pačnost, tj. dostupnost vatrenog oružja, kao i upotreba alkohola i droge. Ovom
tipu nasilja pripada prosečno više od 25% adolescentnog nasilja u gradskim
sredinama.
38 Relaciono nasilje postoji kod ličnih sporova između osoba koje se nalaze u
nekoj vezi, posebno među prijateljima i članovima porodice. Deca koja su sve-
doci nasilja između svojih roditelja imaju veće šanse da se ponašaju nasilno
prema svojim vršnjacma. Kod adolescenata, nasilje do koga dolazi kod zabav-
ljanja i u toku provoda i izlazaka sa partnerom ili društvom, predstavlja poseb-
no ozbiljnu formu relacionog nasilja. Gotovo 25% relacionog nasilja odnosi se
na adolescentno nasilje, i očigledno je da se zasniva kako na socijalnim, tako
i na psihološkim faktorima.
39 Pljačkaško nasilje, koje obuhvata od 5–8% ukupnog adolescentnog nasilnog
ponašanja, uključuje krivična dela poput otimanja, pljačke, napada bandi, koje
napadaju i pljačkaju s namerom da steknu neku korist, ili kao deo obrasca kri-
minalnog i antisocijalnog ponašanja. Procenjuje se da oko 20% adolescenata
izvrši neki oblik ovog nasilja, ali samo 5–8% mladića i 3–6% devojaka iz ove
grupe odgovorni su za većinu pljačkaškog nasilja. Ova vrsta nasilja je više
proučavana od ostala tri tipa nasilja. Istraživači su pronašli da je ono često
deo obrasca ozbiljnog hroničnog antisocijalnog ponašanja, da je predvidljivo,
da obično počinje u ranoj adolescenciji i da se vremenom postepeno razvija.
Ono traje još dugo nakon adolescencije, zavisi od brojnih faktora rizika, zahte-
va intenzivnu i ranu prevenciju i tretmane.
40 Psihopatološko nasilje iznosi tek negde oko 1% adolescentnog nasilja u grad-
skim i ruralnim sredinama, ali je naročito virulentno. Ono je obično ekstremno
i ponovljivo u poređenju sa drugim tipovima nasilja, a predstavlja pregnantan
primer individualne psihopatologije, koja je po svoj prilici vezana za neurološke
deficite i/ili psihološke traume. Na njega se obično gleda kao na nus-proizvod
mentalnog oboljenja, pre nego kao odgovor na situacione faktore ili kao na
znak buduće kriminalne karijere. Za razliku od intervencija koje su primerene
za druge tipove nasilja, psihofarmakologija i različite psihijatrijske tehnike na-
menjene su ovoj populaciji.


U osmišljavanju nacionalnih programa za sprečavanje nasilja mladih, važ-
no je uzeti u obzir ne samo individualne kognitivne, socijalne i bihevioralne
faktore, već i socijalni sistem koji ove faktore oblikuje. Strategije spreča-
vanja su brojne, od kojih su neke više, a neke manje uspešne. Postoji
širok spektar mogućih rešenja za problem nasilja mladih u različitim faza-
ma njihovog razvoja – od detinjstva do rane zrelosti, kada postoji velika
verovatnoća da će se pojaviti nasilno ponašanje ili rizici za pojam nasilnog
ponašanja.

Nisu sve ove strategije skupe – čak i one koje zahtevaju znatna sredstva
i ulaganja u resurse svakako su manje skupa u smislu novca i ljudskog
kapitala – nego alternative, da bi se dozvolilo da nasilje i dalje razara našu
decu i naše zajednice. Ipak, može se napraviti nesumnjiv napredak na
mnogim frontovima – obrazovanju, zdravlju, bezbednom okruženju, nefor-
malnoj obuci za putovanje od škole na posao, itd. – tako što će se anga-
žovati mladi ljudi, kao partneri u razvojnom procesu.

Obuhvatan pristup podrazumeva uključivanje mladih i njihovo osnaživanje,
zajedno sa širim i bolje fokusiranim investiranjem u programe namenjene
mladima. Čak i ako nismo u mogućnosti da odmah rešimo problem, važan
je svaki korak koji napravimo rukovođeni smernicama koje su nam dala
naučna istraživanja, te na taj način utičemo na kvalitet života mladih i svih
građana.

1.3. STRUKTURA IZVEŠTAJA

Izveštaj je podeljen na deset poglavlja. Prvo poglavlje opisuje analitički i
konceptualni okvir istraživanja. Ovaj okvir podrazumeva pojašnjenje motiva
za sprovođenje istraživanja, uz definisanje kategorije mladih i pojašnjenje
pojma, obrazaca, faktora, oblika i prevencije nasilnog ponašanja među nji-
ma, uz navođenje relevantnih izvora, definicija i referentnih dokumenata.

U drugom poglavlju, autorke su se bavile sistemima vrednosti, vrednosnim
orijentacijama i prioritetima mladih, kao faktorima izgradnje ličnosti i pona-
šanja. Tu je uključena i dublja diverzifikacija kategorije mladih. Društvena
manipulacija mladima jeste pojava čiji se opis ne sreće često u stručnoj
literaturi i istraživanjima. Iz ovog razloga, autorke su opisale načine ispo-
ljavanja manipulisanja nad mladima kao faktore koji utiču na formiranje
stavova i ponašanje. Odnos mladih prema životu, prema sebi i drugim lju-
dima, prezentovan je u delu o individualnom i kolektivnom identitetu, i tu je
posebna pažnja posvećena nacionalnom identitetu mladih. Za temu ovog
istraživanja bilo je bitno opisati i trenutno socijalno okruženje, integraciju i
kulturni habitus mladih, kako bi se njihovi stavovi stavili u kontekst realnog
stanja stvari i okoline u kojoj oni danas žive.

Kada se u obzir uzmu političke, društvene i ekonomske specifičnosti života
u balkanskom regionu, dolazi se do zaključka da ovo istraživanje ne bi
bilo potpuno bez opisivanja nesigurnih okolnosti u kojima mladi odrastaju i
sazrevaju. „Društvena sigurnost i mladi“ je naziv trećeg poglavlja, koje se
bavi opisom bezbednosnih rizika i pretnji u okruženju mladih, sa fokusom
na nasilje kao glavnu bezbednosnu pretnju.


Kako društvene institucije imaju značajnu ulogu u socijalizaciji i regulisanju
ponašanja mladih, u četvrtom poglavlju predstavljene su društvene institu-
cije koje imaju najznačajniju ulogu u jačanju podrške mladima.

U petom poglavlju su, kroz primere, opisani aktuelni programi i strategije
za prevazilaženje nasilja mladih u Srbiji. Ovde su navedeni i problemi na
koje mladi nailaze prilikom informisanja, učestvovanja u radu omladinskih
organizacija i povratne komunikacije sa državnim i nevladinim organiza-
cijama, koje se bave promocijom i sprovođenjem navedenih programa i
strategija.

Srž ovog projekta je u šestom poglavlju. Svrha, ciljevi, metodologija i re-
zultati istraživanja o percepciji trenutne bezbednosne situacije i stavovima
prema nasilju koje ima mlada populacija Srbije, u njemu su predstavljeni
sistematično, kroz odgovarajuće grafičke prikaze, tabele i tekstualne opi-
se.

Zaključke izvedene na osnovu rezultata sprovedenog istraživanja, te dis-
kusije i preporuke za buduća istraživanja, autorke su rasporedile u sedmo
i osmo poglavlje ovog izveštaja.

Prilozi u vidu primerka anketnog upitnika korišćenog u istraživanju i spiska
kancelarija za mlade koje su učestvovale u realizaciji terenskog istraživa-
nja, dati su u devetom poglavlju.

U poslednjem, desetom poglavlju, nalazi se spisak pisane i elektronske
literature koju su autorke koristile prilikom sastavljanja izveštaja.


2. SISTEM VREDNOSTI I VREDNOSNE
ORIJENTACIJE MLADIH

Iako se pojedini autori međusobno razlikuju u pogledu shvatanja i definisa-
nja pojma vrednosti, mogu se izdvojiti određene karakteristike ovog pojma
koje su, implicitno ili eksplicitno, sadržane u razmatranjima većine autora.
Jedna takva karakteristika odnosi se na stav da vrednosti govore o ciljevi-
ma kojima pojedinci teže, a druga ukazuje na to da se vrednosti vezuju za
pojam poželjnog.

Poželjnost je jedna od osnovnih karakteristika vrednosti i, prema različitim
shvatanjima, može se odnositi na poželjan način ponašanja, na idealna
svojstva objekata koji ih čine poželjnim za ljude, ili ideje i situacije za koje
postoji uverenje da predstavljaju nešto dobro i poželjno.

Nikola Rot smatra da reći za neku osobu da ima vrednost, znači da ona
„ima trajno uverenje da je specifičan način ponašanja ili konačno stanje
egzistencije, lično i društveno poželjno u odnosu na alternativne načine
ponašanja ili konačna stanja egzistencije“.41 Vrednosti imaju svoju objek-
tivnu i subjektivnu dimenziju. Objektivnu dimenziju mnogi autori ne prizna-
ju, jer ona pretpostavlja postojanje vrednosti nezavisno od čoveka, kako
su se, na primer, prihvatale transcendentalne vrednosti u filozofiji Platona,
ili u religijama. Shvatanje vrednosti sa subjektivne tačke gledišta, kao ne-
što veoma poželjno za jedinku prema njenom ličnom ubeđenju, svakako
može da ima i dublji smisao, posebno u procesu vaspitanja deteta i mlade
osobe. Naime, podrazumeva se da u vaspitnom procesu treba svim po-
željnim društvenim zahtevima, normama, principima ili uzorima ponašanja,
dati značaj vrednosti kojima se jedinka dobrovoljno podređuje, sa kojima
se identifikuje i koje, vremenom, počinje da smatra sastavnim delom sop-
stvenih ponašanja i ličnih stavova u svakodnevnom životu.

Vrednosti se, dakle, mogu klasifikovati prema različitim kriterijumima, u za-
visnosti od konteksta od kojeg polaze pojedini autori. U daljem tekstu biće
predstavljena jedna od podela koja se čini najprihvatljivijom, s obzirom na
kontekst istraživanja, a koja prepoznaje sledeće grupe vrednosti:

• vrednosti od univerzalnog značaja, vanvremenske, opšteprihva-
ćene vrednosti, poput pravednosti, slobode, humanosti, hrabrosti,
istinoljubivosti, ekološke harmonije

• vrednosti značajne za društvenu zajednicu, kao što su: odgovor-
nost, patriotizam, poštovanje reda i zakona, društvena angažova-
nost

• vrednosti koje ukazuju na odnose prema drugima, kao što su: al-
truizam, solidarnost, kooperativnost, tolerantnost, častan odnos

• vrednosti koje se odnose na razvoj pojedinca, a u koje se svrsta-
vaju integritet, pozitivan odnos prema radu, stvaralaštvo, samo-
kontrola, skromnost i preduzimljivost.

41 Rot, N. (1972) Osnovi socijalne psihologije. Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd.


Vrednosti su bazična, relativno stabilna verovanja, nastala kao rezultat so-
cijalizacije, pod uticajem individualnog iskustva, te društvenih i kulturnih
faktora, a koji na individualnom nivou utiču na stavove i ponašanja.

Vrednosne orijentacije predstavljaju relativno stabilan kompleks opštih
principa (pojedinca i/ili društva), kojim se hijerarhijski organizuje niz od-
nosa između čoveka, tj. njegovih dispozicija, i objekta, odnosno njegovih
svojstava kojima zadovoljava (ili može zadovoljiti) neku od ljudskih potre-
ba. Pod vrednosnim orijentacijama mogu se podrazumevati i socijalni sta-
vovi, političke orijentacije, sistem životne filozofije, stil života, interesi, pa i
osobine ličnosti.42

Moguće je klasifikovati vrednosti i vrednosne orijentacije i prema motiva-
cionom cilju prema kojem su usmerene. Tako teoretičari Schwarz i Bardi
razmatraju tzv. bazične vrednosti.43 Prva bazična vrednost predstavlja od-
nos između pojedinca i grupe. U zavisnosti od toga da li pokazuje kon-
zervativan ili autonoman pol, može se govoriti o entitetima ukorenjenim u
kolektivitet, gde se poštuje društveni red, tradicija i porodična sigurnost; ili
entitet koji nalazi smisao u svojoj sopstvenoj jedinstvenosti, koja slobodno
izražava svoja unutrašnja svojstva. Druga bazična vrednost odnosi se na
odgovorno socijalno ponašanje koje će očuvati socijalnu strukturu. To zna-
či da pojedinci moraju uzeti u obzir dobro drugih, međusobno se uskladiti
i suočiti sa neizbežnom međusobnom zavisnošću. Treća bazična vrednost
proističe iz odnosa čovečanstva i prirodnog i socijalnog okruženja.

Sistem vrednosti predstavlja set etičkih vrednosti koji se može specifiko-
vati u sferi individualnog i u sferi društvenog. Najbolje definisan sistem
vrednosti jeste moralni kod.

Pokušavajući da daju što obuhvatniju klasifikaciju vrednosti, mnogi autori
prave duge liste sa velikim brojem (grupa) vrednosti. Da bi izmerili vred-
nosne orijentacije, više se opredeljuju za vlastite operacionalne definicije
nego za čvrste i jasno postavljene teorijske koncepte. Problem, na koji se
često nailazi, jeste i odnos vrednosti i sličnih pojmova kao što su: potreba,
želja, motiv, stav i interes.

U tom mnoštvu sličnih pojmova, interesantno je posmatrati odnos vred-
nosti i stavova, jer istraživači često polaze od pretpostavke da vrednosti
imaju neka svojstva koja pogoduju objašnjenju društvenih stavova i po-
našanja. Naime, vrednosti se mogu izraziti i preko stavova, ali se ne iscr-
pljuju u njima. One su, dakle, opštije od stavova, uslovljavaju ih, manjim
brojem vrednosti može se objasniti širi krug stavova i ponašanja, a izaziva-
njem promena u vrednosnom sistemu može se promeniti čitav niz stavova.
Zbog toga su pojedini autori naglašavali značaj proučavanja vrednosti za
bolje razumevanje stavova.

Stav, kao relativno stabilna afektivna reakcija prema objektu, ima instru-
mentalni značaj za realizaciju vrednosti. Stavovi su višestruko determinisa-
ni, i tokom društvene krize mogu biti više određeni i nekim drugim faktori-
ma (pre svega aktuelnim interesima), nego vrednostima.

42 Grupa autora (2004) Mladi zagubljeni u tranziciji. Centar za proučavanje alter-
nativa, Beograd, str. 65.
43 Ibid., str. 67.


U kriznim vremenima ljudima je teško da uvide vezu između stavova pre-
ma aktuelnim pojavama i svojim temeljnim vrednostima. U takvim situaci-
jama stavove nekad nameću autoriteti ili bivaju nametnuti putem sredstava
masovnih komunikacija i nisu autentični odraz promišljanja i unutrašnjih
svojstava pojedinca.

Svi autori koji se bave problemima vrednosti ističu značaj odnosa vredno-
sne orijentacije, s jedne strane, i socijalizacije ličnosti, postizanja zrelosti
ličnosti i integracije ličnosti, sa druge. Tokom procesa vaspitanja, formira-
nje vrednosne orijentacije ima dve dimenzije. Jedna je značajan element
procesa vaspitanja i samovaspitanja, a druga određuje pravac i sadržaj
interakcija sa socijalnom sredinom. Na taj način, vrednosna orijentacija
predstavlja suštinsku, određujuću i vodeću socijalnu karakteristiku ličnosti.

Vrednosti kao što su: istina, sloboda, jednakost, pravda, tolerantnost,
trebalo bi da se usvoje u porodici i dalje razvijaju tokom školovanja kroz
proces socijalizacije. Međutim, poimanje i usvajanje određenih vrednosti
najčešće je prepušteno slučaju, što znači da organizovan sistemski rad u
mnogim društvima gotovo da ne postoji. Vrednosti imaju višestruki značaj,
i one čine pojedince osetljivim na određene situacije i događaje koji su
vrednovani, a odbojnim ili neosetljivim prema događajima koji nisu vred-
novani. Usvojeni sistem vrednosti utiče na doživljavanje pojedinih situacija
na određeni način, a može i motivisati u određenom stepenu, te samim tim
uticati na ponašanje pojedinca.

Vrednosti usvojene tokom socijalizacije rezultat su učestvovanja više fak-
tora44 značajnih za celokupan proces socijalizacije i, pored porodice, to su
još i vršnjaci, škola, sredstva masovnih komunikacija. Na usvajanje vred-
nosti utiču i individualne karakteristike pojedinaca, kao što su potrebe i
crte ličnosti, i neka istraživanja ukazuju upravo na tu vezu. U psihološkim
istraživanjima vrednosnih orijentacija postoji pretpostavka o njihovom pre-
dikativnom značaju za ponašanje pojedinca.

Kultura, kao jedna od osnovnih dimenzija društva, posebno je važna za
razumevanje procesa stvaranja, profilisanja i kristalizacije sistema vredno-
sti. Svako društvo koje trpi velika društvena razaranja prolazi i kroz velike
promene u sistemu vrednosti. Stare vrednosti se radikalno odbacuju, a
nove još uvek nisu postigle konzistentnost. Uporedo se dešavaju i nasto-
janja različitih političkih i ideoloških snaga da stave pod kontrolu pojedine
segmente kulturnog života i stvaralaštva.

2.1. VREDNOSNI PRIORITETI MLADIH

Kao što Havelka45 tvrdi da vrednosne orijentacije mogu biti veoma značaj-
ne personalne dispozicije koje ukazuju na posebnost socijalno-personalnih
entiteta koji, opet, utiču na dinamiku doživljavanja i ponašanja ljudi, tako
44 Agensi socijalizacije posreduju između društva i pojedinca prenoseći društve-
ne standarde i norme uz određene modifikacije uslovljene osobenostima poje-
dinih agenasa.
45 Havelka, N. (1998) Vrednosne orijentacije adolescenata: vrednosti i svest o
sebi. Nastava i vaspitanje 5, 803–824. Beograd, Pedagoško društvo Srbije.


se može jednostavnije reći da vrednosti možemo shvatiti i kao uzrok po-
našanja pojedinca, koje često može imati i devijantni oblik. Različita istra-
živanja utvrđuju povezanost devijantnog ponašanja i osobina ličnosti, kao
što se može utvrditi i povezanost rizičnih vrednosnih orijentacija i strukture
ličnosti. Konačno, može se očekivati jaka korelacija između vrednosnih
orijentacija, osobina ličnosti i određenih oblika devijantnog ponašanja.

Na osnovu brojnih istraživanja, koja su vođena još sedamdesetih godina
prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije, utvrđena je velika heteroge-
nost vrednosnih orijentacija.46 Prema tim istraživanjima, ovim prostorima
dominirale su tradicionalno-konzervirajuće vrednosne orijentacije, koje su
se, pre svega, ogledale u tradicionalizmu, autoritarnosti i holizmu, i bile
dodatno obogaćene socijalističkim kolektivizmom. Od početka devedese-
tih godina prošlog veka i tokom prve decenije dvadeset prvog veka, uo-
čavaju se izvesna vrednosna pomeranja u smeru postepenog usvajanja
(neo)liberalnih vrednosti, iako su istraživanja na tu temu ređa i skromnijih
rezultata.

Krupan nedostatak u prodoru liberalne vrednosne orijentacije jeste samo
delimično usvajanje individualizma kao društvene vrednosti. Nasuprot nje-
mu i dalje se održava kolektivizam kao komponenta još uvek dominantne
tradicionalne svesti, što može biti značajna prepreka sprovođenju procesa
modernizacije društveno-ekonomskih odnosa.

Ulazak Srbije u proces tranzicije doneo je promene na polju vrednosti. Pro-
ces privatizacije iznedrio je privrednike (biznismene), koji su brzo došli do
velikog bogatstva, dok su sa, druge strane, stručnjaci u međuvremenu po-
stali višak radne snage. Takav raspored snaga kao da je slao poruke mla-
dima da biti stručnjak nije poželjno, a da je dobro brzo i lako bogaćenje,
uglavnom na nečastan način i preko noći. Osim razorenosti u materijalnoj
sferi, sveopšta razorenost društva posebno se ogledala u politici, sferi kul-
ture i duhovnosti, a mladi su u takvom okruženju oblikovali svoje vrednosti
i usmeravali vrednosne prioritete koji su često nosili negativan predznak.
To je bilo primereno vladajućem stilu života devedesetih, a možda nije po-
grešno reći da se takav trend nastavlja i u prvoj deceniji dvadeset prvog
veka.47 Sistem vrednosti koje određuju profesionalna opredeljenja sasvim
se izmenio, dok su se autoriteti postepeno urušili. Umesto autoriteta, mladi
imaju slobodu da biraju socijalno-moralno neprihvatljive vrednosti.

Urušavanje sistema vrednosti i teškoće u društveno-ekonomskoj sferi utiču
na porodicu, koja je sve manje u prilici da usmerava ponašanje mladih.
46 O rezultatima nekih od istraživanja pogledati više u: Popović, M. (1977) Druš-
tveni slojevi i društvena svest. IDN, Beograd; Pantić, D. (1981) Vrednosne
orijentacije mladih u Srbiji. IICSSOS, Beograd; Lazić, M. (1984) Sistem i slom.
„Filip Višnjić“, Beograd
47 Postoje „svetli“ primeri koji dovode u pitanje ovu tezu. Tokom protesta 1996.
godine veliki broj mladih je učestvovao i bio aktivni deo najmirnijih i najkreativ-
nijih protesta na ovim prostorima, a i šire. S druge strane, povodom dešavanja
proglašenja nezavisnosti Kosova, u godinama kada je demokratija „uveliko
zavladala“, bili smo svedoci da je policija dozvolila grupici adolescenata da
lomi grad, da su pojedini političari indirektno odobrili ovaj čin, a javno mnjenje
se podelilo na one koji su takvo ponašanje oštro kritikovali i druge koji su ga
pravdali kao legitiman način za iskazivanje razočarenja zbog nepravde koja je
naneta Srbiji.


Mladi su postali preslobodni, izloženi brojnim životnim iskušenjima, ali i da-
lje ekonomsko i materijalno zavisni od roditelja. Jedan od ključnih činilaca
u vaspitanju mladih umesto porodice, države, škole i crkve, postali su me-
diji.48 Javni mediji, kao složen i raznovrstan sistem u javnoj sferi, nosioci
su komunikacije, izvori kulturne ponude i akteri zabave, ali se javljaju i kao
nosioci uticaja na mlade, njihov razvoj, shvatanja i interesovanja.

Osvojenu slobodu deo mladih često zloupotrebljava, koristeći je da zado-
volje mnoge, pa i suvišne, potrebe ali i ekstremne želje. Dešava se da op-
struiraju elementarne obaveze prema porodici i bližnjima, ili se prepuštaju
porocima i raznim oblicima zavisnosti. To ne znači da mlade treba osuditi
i u njima tražiti direktne i jedine krivce. Potrebno je sagledati društvo u
celini, njegove institucije i strukturalne promene koje stvaraju sve veće mo-
gućnosti za sučeljavanja vrednosti i suprotstavljanja životnih stilova različi-
tih društvenih grupa. Svaka grupa, pa i grupa mladih, pokušava da svoje
vrednosti odbrani ili nametne drugim grupama.

U istraživanjima Rota i Havelke sedamdesetih godina, kao osnovne vred-
nosne orijentacije srednjoškolaca u Srbiji navedene su areligioznost, libe-
ralni stavovi po pitanju socijalne integracije i kosmopolitizam, socijalizam i
ravnopravnost polova. Današnja istraživanja ukazuju na drugačije vredno-
sti kod mladih. Neki rezultati istraživanja pokazuju izraženu orijentaciju ka
uticaju crkve u društvu, zatim da mladi iz urbanih sredina (npr. Beograd)
imaju samo blago pozitivan stav prema ravnopravnosti polova, a da je
muška populacija više sklona seksualnoj diskriminaciji.

U odnosu na sva istraživanja, sprovedena u poslednje dve decenije, pri-
metan je porast vrednovanja životnog stila koji doprinosi ličnoj dobiti. Iz
Zbornika Instituta za pedagoška istraživanja iz 2006. godine, saznajemo
da je „izrazita popularnost utilitarnog stila donekle i posledica odrastanja u
materijalnoj oskudici, ali i odraz usmerenosti celokupnog društva ka mate-
rijalnim vrednostima“49.

O vrednosnim prioritetima mladih govori i empirijska studija „Svakodnev-
nica mladih u Srbiji“,50 urađena na osnovu istraživanja među srednjoškol-
cima, za potrebe izrade Nacionalne strategije za mlade. Prema njenim
rezultatima, mladi su najviše okupirani ličnom ekonomskom situacijom i
mogućnošću zapošljavanja u budućnosti. Vrednosne orijentacije koje po-
državaju u privatnoj sferi jesu: podrška prijatelja, ostvarenje ljubavi, sti-
canje samostalnosti, materijalne vrednosti i sticanje ugleda. U društvenoj
sferi to su: obezbeđivanje uslova za zapošljavanje, suzbijanje kriminala,
bolji standard građana i izgradnja društva sa humanijim odnosima.

Većinu srednjoškolaca ne interesuje politika, niti je prate putem medija, no,
uprkos tome, iskoristili bi svoje glasačko pravo. Za više od trećine mladih

48 Vrednosti poput kulta kriminala i oružja, vladavine sile i nasilja, političkog jed-
noumlja i konformizma devedesetih promovisali su upravo masovni mediji.
49 Joksimović, S., Maksić, S. (2006) Vrednosne orijentacije adolescenata: usme-
renost prema sopstvenoj dobrobiti i dobrobiti drugih. Zbornik Instituta za peda-
goška istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd.
50 Studiju je empirijski obradio Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beo-
gradu, 2007/2008. godine.


veliki problemi su nedovoljan broj zanimljivih mesta za provod (46%), ne-
dostatak slobodnog vremena (41%) i dosada (35%).

Vrednosti mladih su u korelaciji i sa njihovim uzorima. To su najčešće lič-
nosti sa estrade i uspešni sportisti, čiji veliki uspeh prati i velika finansijska
dobit. Takođe je zabrinjavajuć podatak da trećina učenika uopšte ne čita,
ili čita samo ono što je obavezna literatura za školu. Veliki procenat mladih
koristi kompjutere, ali pretežno za slušanje muzike, razvijanje socijalnih
mreža i gledanje holivudskih filmova, a najmanje kao jedan od načina da
se obrazuju.

Podaci o vrednosnim orijentacijama pojedinih kategorija mladih, prikupljani
u različitim vremenskim periodima, omogućavaju da se dobije uvid u sta-
bilnost ili promenljivost vrednosnog profila mladih, kao i u uticaj aktuelnih
društvenih okolnosti na pojedina vrednosna opredeljenja. Na osnovu me-
renja stavova po određenim pitanjima, mogu se proceniti i pretpostaviti
vrednosti i vrednosne orijentacije koje leže u osnovi tih stavova. Takođe,
može se uočiti način na koji se vrši postepeno menjanje sistema vrednosti,
mogu se otkriti promene u vrednosnim prioritetima, i utvrditi „glavni kriv-
ci“ koji doprinose tim promenama. Novi sistem vrednosti ne podrazumeva
uvek samo pozitivne pomake na prelasku iz starog u novo, ali bi bilo po-
željno da se upravo to desi.

Afirmisanje novog sistema vrednosti i pogleda na svet, u svom središtu
mora sadržati odrednice kao što su: dijalog i partnerstvo različitih civiliza-
cija, poštovanje kulturnih različitosti, religijska i etnička tolerancija, multi-
kulturalizam, saradnja i zajedništvo, razvijanje i afirmacija kulture mira i
kulture rada.

2.2. DIVERZIFIKACIJA KATEGORIJE MLADI

Savremena društva odlikuju procesi razdvajanja generacija51 i starosnog
doba, pa su samim tim i mladi, kao posebna kategorija, problematični. Kao
i sve druge starosne grupe, i mladi predstavljaju društveni konstrukt. Kao
takav, definisan je određenim biološkim svojstvima i svešću o socijalno
uslovljenoj artikulaciji.

Pored uzrasta, koji se kreće u rasponu od 15 do 30 godina (u nekim ze-
mljama čak i do 35 godina), važna karakteristika je i postojanje više „gene-
racija“ unutar kategorije mladih i varijeteta konstrukata i življenih stvarnosti
unutar tog životnog doba. U sociološkom smislu se može reći da se gene-
racije ne rađaju, već stvaraju. Generacije predstavljaju svojevrsnu zajedni-
cu sličnog uzrasta, jer poseduju isti osećaj društvenog vremena, društvene
svesti i iste ili slične podsticaje za učešće u društvenim zbivanjima.
51 Prema Leni Alanen „generacija“ jeste termin kojim se jedna grupa istog uzra-
sta razlikuje i odvaja od drugih društvenih grupa i konstituiše kao socijalna
kategorija delovanjem određenih odnosa podele, razlike i nejednakosti između
kategorija. Preneto iz: Tomanović, S. (2002) Porodična atmosfera i odnosi iz-
među generacija. Srbija krajem milenijuma: razaranje društva, promene i sva-
kodnevni život. Beograd.


Za mlade se može reći da su relativno jedinstvena ili specifična socijalna
grupa koja se po nizu karakteristika razlikuje od ostalih društvenih grupaci-
ja.52 Manojlo Bročić izdvaja pet osnovnih obeležja mladih:

• nezavidna radno-ekonomska pozicija (teško dolaze do posla jer
nemaju radnog iskustva, moraju proći pripravnički staž koji često
nije plaćen ili bar nije adekvatno plaćen, mladi radnici imaju niže
plate, postoje barijere za sticanje rukovodećih pozicija)

• marginalni politički položaj i uloga (uprkos tome što predstavljaju
brojnu grupu unutar opšte populacije i uprkos mogućnostima i po-
tencijalu koji poseduju, u niskom procentu učestvuju u formulisa-
nju i ostvarivanju politike socijalnog i svakog drugog razvoja)

• otežano uključivanje u sekundarnu društvenu sredinu (deca imaju
bazičnu sigurnost koja proizilazi iz čvrste povezanosti sa primar-
nom sredinom, za razliku od njih mladi, ulazeći u sferu sekundar-
ne društvene sredine, susreću se sa kvalitativno novim sistemom
odnosa koji od tih mladih traži drugačije ponašanje – ta prva isku-
stva sa sekundarnom sredinom su najčešće i frustrirajuća)

• specifičan idejni profil (njihovo opredeljenje je za promenu, a ne
prilagođavanje, posebnost omladinske kulture)

• generacijsko strukturiranje kao sekundarni vid društvene strati-
fikacije.

Generacijsko strukturiranje nije suprotstavljeno klasnom strukturiranju. Kla-
sno strukturiranje jeste primarno strukturiranje u okviru društvenih odnosa.
Generacijsko se može podvesti pod sekundarno strukturiranje. Samim
tim dovodi se u pitanje pokušaj da se mladi kao socijalna grupa odrede
pomoću pojma „generacija“. Na osnovu ovog koncepta moguće je opera-
cionalizovati uže kategorije omladine kao što su: studenti, mladi radnici,
nezaposleni mladi, mladi stručnjaci, a da se ne izgubi suština integralnog
pristupa omladini kao socijalnoj grupi.53

Mladi nisu homogena grupa i, ako ih posmatramo kao starosnu katego-
riju (u rasponu godina od 15 do 30), u okviru nje se može izdvojiti više
podgrupa. U zavisnosti od toga koji kriterijum koristimo, jedna od podela
obuhvata tri velike podgrupe.

1. Mladi u procesu obrazovanja (učenici i studenti) – najsenzibil-
nija starosna grupa, školska omladina, koja najpre prihvata sve
društvene promene iz radne i životne sredine. Takođe, kod njih
52 Mladi se, međutim, uglavnom tretiraju kao jedinstvena, unificirana kategorija,
zatvorena u svoj kolektivni prostor i ne daje im se dovoljno mogućnosti za
iskazivanje i poštovanje njihovih različitih potreba i potencijala.
53 Činjenica je da mladi školskog uzrasta (od 15 do 19 godina) nemaju iste po-
trebe, interesovanja i usmerenja u odnosu na mlade (od 20 do 24 ili od 25 do
30), koji su u potrazi za poslom, imaju radni status ili su već u braku, očekuju
da se ostvare kao roditelji i slično. Samim tim, pri definisanju njihovih potreba,
vrednosti ili stavova u određenoj sferi, mora se naglasiti i uzrasna kategorija
mladih ili trenutni socijalno-radni status, jer nam to značajno pomaže pri tuma-
čenju dobijenih rezultata.


su prisutne materijalističko-hedonističke vrednosne orijentacije,
sklonost izlaganju rizicima, potreba za društvenom moći i popular-
nosti, otvorenost za nove ideje i sticanje znanja, izrazita potreba
za kreativnošću, potreba za postojanjem životnih ideala i slično.

2. Nezaposleni mladi – dve podgrupe nezaposlenih u zavisnosti od
socijalnog statusa. Nezaposlenim mladima koji potiču iz materijal-
no obezbeđenih porodica period nezaposlenosti predstavlja doba
produžene mladosti. Druga podgrupa nezaposlenih mladih jeste
grupa koja potiče iz siromašnijih slojeva društva i samim tim je
obeshrabrena, bez izgleda za posao, poseduje nisku samoefika-
snost, sumnja u sebe i svoje sposobnosti, socijalno je izolovana
od glavnih društvenih institucija i zaposlenih ljudi. Ova grupacija
mladih je primorana da traži druge načine za ostvarivanje prihoda,
tako da se među njima izdvajaju i oni koji se okreću crnom tržištu
ili kriminalnim aktivnostima.

3. Profesionalno aktivni mladi – grupa mladih koja ima ispunjen ži-
vot, koja koristi svoje potencijale, grupa dinamičnih, odgovornih i
kreativnih mladih ljudi, naravno uz uslov da rade posao za koji su
se školovali i koji vole. U suprotnom, može se izdvojiti podgrupa
mladih koja radi, ali ne posao koji voli, već posao koji ih ne is-
punjava i zbog toga doživljava više frustracija i problema nego
dobrobiti.

Iz svega navedenog proizilazi da se mladima na osnovu uzrasta pripisuju
sasvim određene socijalne odlike, i da je temeljna društvena uloga mladih
pripremanje za odgovarajuću integraciju u svet odraslih. Stoga, mladi uži-
vaju relativno nizak društveni status, a takvo društveno vrednovanje mla-
dih rezultira njihovom diskriminacijom i marginalizacijom.

2.3. DRUŠTVENA MANIPULACIJA

Izazovi savremenog društva koji nose turbulencije u mnogim sferama,
predstavljaju ozbiljne teškoće odraslim ljudima. Kako se tek mlad čovek,
koji nema dovoljno životnog iskustva i znanja, može nositi sa takvim situa-
cijama, pitanje je koje sebi moramo postaviti.

Iako je reč „manipulacija“ u početku imala pozitivnu konotaciju, danas se
ona više tumači kao perfidni način kupovanja stavova, uništavanja mo-
ralnih vrednosti i obeshrabrivanja ljudi. Mnogobrojne manipulacije su pri-
sutne, i njihovom snažnom uticaju izloženi su svi ljudi. Najveći efekat one
ipak ostvaruju kod mladih ljudi, kao posebno osetljive grupacije. Pomoću
manipulacije pokušava se izvršiti uticaj na ishod određenog procesa, ko-
rišćenjem jedne ili više osoba, koje najčešće nisu svesne u koje svrhe se
zloupotrebljavaju.

Manipulisanje mladima se može ispoljiti na više načina. Često se mladi ko-
riste više kao „dekoracija“ nego pravi učesnici u aktivnostima. Kao dobar
primer može poslužiti organizacija skupova na kojima mladi nose određe-
nu garderobu sa aplikacijama i natpisima koje ne razumeju, ne znaju zašto
i u koje svrhe je skup organizovan, a nisu ni učestvovali u njegovoj orga-


nizaciji. Prisustvo mladih na nekim skupovima može biti samo simbolično,
iako je tema skupa posvećena mladima ili se odnosi na neki segment iz
njihovog života.

Kao najveći manipulatori izdvajaju se mediji. Pored toga što nameću šta
treba jesti, piti ili kako se obući, još je pogubnije to što nameću i kako treba
razmišljati.

Najznačajnije indicije medijskog manipulisanja jesu:
• površnost je lakša od dubine sadržaja;
• kraće teme lakše je preneti nego duge i složene informacije;
• bizarno privlači više pažnje od „običnog“.

Mladi u politici su prisutni taman toliko da upotpune demokratski prizor
pojedinih stranaka, ili pak, da lepe plakate pred izbore. Da bi se uključili u
politiku za to ne treba da dobiju privilegije, već da imaju cilj koji bi, u skori-
joj budućnosti, trebalo da dostignu.

U političkoj propagandi tokom predizbornih kampanja, kao i u marketinške
svrhe, takođe se koriste deca i mladi. Iza svake manipulacije krije se odre-
đeni interes. Manipulacija nije otvorena, služi se poželjnim formulacijama
i porukama, često se predstavlja kao opšti interes i opšteprihvaćena vred-
nost. Mladi moraju naučiti da kritički procenjuju kakvi interesi se kriju iza
određenih akcija i da razlikuju aktivnosti u kojima neko manipuliše njima
od onih aktivnosti gde mladi zaista imaju svoje mesto, mogu slobodno da
iznesu svoja mišljenja, mogu uticati na sadržaj, odvijanje i ishode nekog
procesa.

2.4. INDIVIDUALNI I KOLEKTIVNI IDENTITET

Pitanje identiteta54 jeste od krucijalne važnosti u bilo kojem društvu – pred-
metu posmatranja. Tradicionalno, identitet se posmatra kao suština i ne-
promenljivi atribut pojedinca ili kolektiva. Danas istraživači otkrivaju nove
dimenzije identiteta, koji se neprestano izgrađuje i ostvaruje kroz uzajamni
uticaj pojedinaca, grupa i njihovih ideologija.

Pojam identiteta se, dakle, može ispoljiti kroz tri najčešće dimenzije: po-
jedinac, grupa i društvo. Najvažnije i najčešće spominjane institucije so-
cijalizacije i identifikacije jesu, tradicionalno, porodica, političke partije i re-
ligija.55

Svaki pojedinac gradi identitet u dužem vremenskom periodu, koji se pro-
teže od rođenja do zrelog doba. Ime koje, uz prezime, dobije na rođenju
i koje ga personalizuje, dete smešta u odgovarajuću liniju porekla i pri-

54 Široko rasprostranjen šezdesetih godina u SAD, pojam identiteta jeste odraz
jednog posebnog konteksta, jačanja manjina, ali takođe i težnje opterećene
modernim životom, afirmacijom pojedinca.
55 Halpern, K., Ruano-Borbalan, Ž. K., urednici (2009) Identitet(i), Pojedinac,
grupa, društvo. Klio, Beograd.


padnosti određenoj porodici. Identifikovati nekoga znači utvrditi istovetnost
fizičkih, duhovnih i psiholoških osobina te osobe sa drugim ljudima ili gru-
pama.

Definicija individualnog ili kolektivnog identiteta jeste u središtu shvatanja
savremenih društvenih promena. Te promene jesu: kriza nacionalnog iden-
titeta, identitetski ratovi (verski, etnički), ponovo uspostavljanje verskih i
porodičnih identiteta, centralna uloga individualnog identiteta.

Prva činjenica koja govori o našem odnosu prema životu i svetu jeste
svest o našem sopstvenom identitetu. Lični identitet, naoko jednostavan
i očigledan pojam, zapravo je složen i multidimenzionalan. Lični identitet
(naše ja) zavisi od kulture u kojoj se razvija. U društvima gde se više vred-
nuje kolektiv od pojedinca, gde su odnos prema drugome i uloga grupe
osnovni, više se razvija međuzavisno ja. Članovi društva u kojima je po-
jedinac važniji od kolektiva, razvijaju jedno nezavisnije ja, zasnovano na
valorizovanju sopstvene pojedinačnosti.

Erik Erikson je pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka sistemati-
zovao istraživanja o ličnom i društvenom identitetu56 koja su se sprovodi-
la do tada. Savremena psihologija se znatno oslanja na njegove radove.
Ovaj autor je istakao postojanje individualne razlike i tendencije ka druš-
tvenoj usklađenosti za sve pojedince. Poznat je i po tome što je izradio
periodizaciju izgradnje individualnog identiteta, čije se tranzicije dešavaju
u „krizama identiteta“ kao što je adolescentska. On je i osmislio izraz „kriza
identiteta“ koji odgovara zaokretu u razvoju identiteta.

Unutrašnju stranu individualnog identiteta čini Ja. Individualni identitet se
gradi kroz odnos sa okolinom i sa drugima, u okviru grupa užih ili širih,
ugovornih ili nametnutih. U savremenom svetu sve je više stvarnih ili sim-
boličkih grupa pripadnosti kojima pojedinci pristupaju. Uslovno rečeno,
možemo izdvojiti nekoliko nivoa pripadnosti:

• prvi nivo čine primarne grupe pripadnosti, kao što su porodica ili
profesionalni krug, kao i uži krug prijatelja;

• drugi nivo predstavljaju kulturne, verske ili političke institucije;

• treći nivo ogleda se kroz odnos društvenih i političkih institucija:
država–nacija.

Poslednjih decenija sve više je prisutna i pojava globalne sfere identifikaci-
je koju predstavlja čovečanstvo – svet.

Identitet se gradi kroz dvostruko kretanje izjednačavanja i razlikovanja,
identifikacije sa drugima i razlikovanja u odnosu na njih.57 Identifikacija je

56 Erikson, E. (1968) Identity, youth, crisis. New York, Norton.
57 Postoji razlika, ali i bliskost, između pojmova identitet i identifikacija. Svaki put
kada se identifikujemo sa nekom osobom, to znači da povećavamo sličnost
sa njom, da usvajamo njene vrednosti i njene sposobnosti. Iz tog ugla posma-
trano, identifikacija može izgledati suprotna identitetu, koji je izraz sopstvene
pojedinačnosti u odnosu na druge. Ono što je ipak neizbežno, to je da identitet
prolazi kroz brojne identifikacije, kako bi se branio, unapredio sebe, osetio se
priznatim ili, jednostavno, pronašao sebe.


proces koji se prvo razvija u krugu porodice sa slikama roditelja, braće,
sestara, drugova, sa idealima i modelima porodice i kulture (kroz mitske
ličnosti, junake). Kako dete raste njegova okolina se stalno širi. Sa pola-
skom u školu, sa prodorom medija, identifikacija se oslanja na šire grupe:
lokalna sredina, vršnjaci, prijatelji iz sportskog kluba, profesionalna pripad-
nost, nacionalni identitet i slično.

Proces učenja se odvija postepeno, i tom prilikom pojedinac otkriva sebe u
brojnim identitetima povezanim sa odnosima i situacijama, gde usklađuje
ponašanje sa drugima i postaje svestan različitih uloga. Identifikacije ne
proizilaze samo iz grupa pripadnosti, već i iz referentnih grupa58 u kojima
pojedinac nalazi svoje modele ili sa kojima želi da se integriše. One ne
tumače samo položaj pojedinca, određen njegovim opisom i društvenim
statusom, već i njegovim predviđanjima i težnjama. Ako pojedinac prihvati
jedan identitet, to je zato što je velikim delom prihvatio gledište drugih, gle-
dište društvene grupe kojoj pripada, i mišljenje drugih grupa.

Izgradnja identiteta se javlja kao dinamičan proces koji prolazi kroz razne
faze lomova i kriza. U pitanju je proces koji se ne završava ulaskom mla-
dih u svet odraslih, već se mnogo puta tokom života gradi iznova.

Erikson smatra da je životni ciklus epigeneza identiteta: od formulacije
identiteta stečenog u najranijem detinjstvu, koja bi se mogla iskazati kao:
ja sam nada koju imam i pružam; preko ranog detinjstva i formulacije – ja
sam slobodna volja koju posedujem; detinjstva – ja sam ono što mogu
zamisliti da ću biti; do neposrednog doprinosa školskog uzrasta osećanja
identiteta – ja sam ono što naučim da ostvarim. Tokom kasnijih godina
školovanja mladi ljudi izgledaju veoma obuzeti pokušajima da ustanove
pubertetsku potkulturu što će ličiti na početno formiranje identiteta. Uko-
liko mlad čovek oseti da mu okolina uskraćuje neke oblike izraza koji mu
omogućuju da razvije svoje sposobnosti on će se braniti divljom snagom,
poput životinja koje su primorane da se bore za svoj život, jer osećaja da
čovek živi nema bez osećaja identiteta.

Period mladosti je upravo i prepoznatljiv po traganju mladih za sopstve-
nim identitetom, po težnji za nezavisnošću od odraslih, kao i po suko-
bljavanju sa vršnjacima. Osobenosti tog perioda zavise od konkretnog
društva, njegove kulture, ekonomskog razvoja, obrazovanosti. U vremenu
ekonomske, društvene i kulturne krize javljaju se i konflikti na više relaci-
ja, i oni su i obeležili devedesete godine prošlog veka na prostoru bivše
Jugoslavije. Mladim ljudima su narušene mnoge forme samopotvrđivanja
i izražavanja.

Mladi Srbije koji sada stasavaju indirektno nose traume iz ratova koji su
se vodili na prostoru bivše Jugoslavije. Pored ratnih trauma i frustracija,
bombardovanja tokom NATO agresije, tu su i frustracije zbog nezaposle-
nosti, izbeglištva, sve većeg siromaštva, nemogućnosti da se obrazuju,
nerešenog stambenog pitanja, nemogućnosti zasnivanja porodice i mnogo
čega drugog. Mladi su onemogućeni u zadovoljavanju mnogih potreba u
sferi kulture, zabave, sporta, turizma, školovanja i stručnog usavršavanja.
58 Teorija o referentnoj grupi koja označava grupu sa kojom se pojedinac poisto-
većuje i prisvaja njene norme i vrednosti, a da ne mora obavezno da bude i
njen član, uveo je Robert K. Merton.


mladi i bezbednost

Recommended

Recommended

More Related Content

What's hot

What's hot (20)

Viewers also liked

Viewers also liked (20)

mladi i bezbednost