Skripta kpa beograd

CMAS - Confederation Mondiale des Activites Subaquatiques
SOPAS – Savez organizacija podvodnih aktivnosti Srbije
CMAS RONILAC R1(P1)
SKRIPTA / PRIRUČNIK
PRIREDILI:
Milorad Đuknić M3
Bruno Bratović M2
Božana Ostojić M3
RECENZENT
Zoran Radoičić M3

UZOR - USLOVI I STANDARDI ZA OBUKU RONILACA
PROGRAM OBUKE RONIOCA P1*
TEORIJSKA PREDAVANJA:
T 1. CILJ OBUKE I NAČIN REALIZACIJE
T 2. VAZDUH, VODA I ZAKONI FIZIKE OD ZNAČAJA ZA RONJENJE
T 3. OSNOVNA, AUTONOMNA RONILAČKA OPREMA I POMOĆNA OPREMA
T 4. TOKSIČNO DELOVANJE GASOVA U RONJENJU
T 5. OSNOVI FIZIOLOGIJE RONJENJA
T 6. BAROTRAUME
T 7. DEKOMPRESIONE POVREDE
T 8. PREVENCIJA RONILAČKIH UDESA I PRVA POMOĆ
T9. PRINCIPI BEZBEDNOSTI U RONJENJU
T10. PODVODNA ORIJENTACIJA I RONILAČKA SREDINA
T11. PODVODNI SPORTOVI
PRAKTIČNA OBUKA: (8 u zatvorenoj + 5 u otvorenoj vodi)
V1. UPOTREBA MPD (MASKE, DISALICE,PERAJA)
V2. RASPREMANJE I OPREMANJE MDP
V3. PRAKTIČNA PRIMENA AUTONOMNE RONILAČKE OPREME U MESTU
V4. PRAKTIČNA PRIMENA AUTONOMNE RONILAČKE OPREME U POKRETU
V5. PRAKTIČNA PRIMENA AUTONOMNE RONILAČKE OPREME UZ BRATSKO DISANJE
V6. RASPREMANJE I OPREMANJE ARO BEZ IZRANJANJA I VEŽBA SPASAVANJA
V7. RONJENJE SA I BEZ ARO I MDP I OPREMANJE POD VODOM
V8. PROVERA RONILAČKIH VEŠTINA PREMA USLOVIMA ZA STICANJE KATEGORIJE P1
V9. RONJENJE U OTVORENOJ VODI SA OBALE
V10. RONJENJE U OTVORENOJ VODI
V11. VEŽBA SPASAVANJA U OTVORENOJ VODI
V12. DVA STAŽNA RONJENJA

CMAS (Confédération Mondiale des Activitiés Subaquatiques) Svetski savez podvodnih
aktivnosti, je prva međunarodna ronilačka asocijacija na svetu osnovana 1959. godine od strane
15 zemalja i J.Y.Coustea, koja je ronjenje ustrojila po načelima preuzetim iz vojnog ronjenja.
Razvoj evropskog amaterskog ronjenja se odvijao putem nacionalnih saveza koji su okupljali
klubove sportskih ronilaca.
CMAS je neprofitabilna organizacija koja okuplja sve nacionalne ronilačke saveze sveta, te je
time krovna ronilačka organizacija u svetu, koja je uz ostale aktivnosti vezana za organizaciju i
sprovodjenje svih vrsta sportsko takmičarskih disciplina ronjenja do ranga svetskih prvenstava,
čime se izdvaja od ostalih svetskih organizacija ronilaca koje su profitabilnog karaktera. CMAS je
jedina ronilačka organizacija koja istovremeno razvija i ronilački takmičarski sport (brzinsko
plivanje perajima, podvodni hokej, podvodnu orjentaciju, podvodne veštine i ronjenje na dah sa
više disciplina) tako da je CMAS i član MOK (Medjunarodnog olimpijskog komiteta) a SOPAS
Olimpijskog komiteta Srbije.
Na osnivanju CMAS pored Francuske, Nemačke, Belgije, Brazila, Grčke, Italije, Monaka,
Portugalije, USA, Švajcarske, učestvovala je i tadašnja Jugoslavija sa Savezom za sportski ribolov
i podvodne aktivnosti SFRJ.
Ono što razlikuje CMAS od drugih ronilačkih asocijacija je u tome što je CMAS definisan kao
međunarodna edukativna i sportska asocijacija nacionalnih saveza podvodnih aktivnosti, gde je
ronilačka obuka organizovano preko ronilačkih klubova učlanjenjih u nacionalni ronilački savez.
Prednost CMAS sistema obrazovanja i obuke ronilaca je u tome što se obučeni ronilac ne
prepušta samom sebi, već mu se ronjenje i daljnje usavršavanje omogućava u okviru kluba što
nije slučaj sa drugim ronilačkim asocijacijama gde su nosioci ronilačkog obrazovanja
profesionalni ronilački centri i instruktori.
Savez Organizacija Podvodnih Akitvnosti Republike Srbije – SOPAS je nacionalni granski savez
član CMAS (Confédération Mondiale des Activitiés Subaquatiques). SOPAS je osnovan 1966.
godine.

UZOR - USLOVI I STANDARDI ZA OBUKU RONILACA
OPŠTE ODREDBE
• DEFINICIJA RONJENJA
Ronjenje je boravak ronioca pod vodom uz osiguranje fizioloških uslova disanja
(ronjenje sa aparatom) ili bez osiguranja tih uslova (ronjenje na dah).
Ronjenje počinje onog trenutka kad ronilac zaroni i prestane disati atmosferski
vazduh, a prestaje kad nakon izronjavanja počne ponovo da ga diše.
Dubina ronjenja ograničena je prirodnim i tehničkim faktorima, kao i kategorijom
ronioca.
Stažnim ronjenjem se smatra svako ronjenje izvedeno prema odredbama
ovog Pravila, koje je upisano u ronilačku knjižicu i dnevnik ronjenja organizacija.
• 1.2. Kategorizacija ronilaca
U zavisnosti od godina starosti, iskustva, teorijske i praktične obučenosti i
ronilačke aktivnosti kategorije ronilaca su sledeće:
• ronilac sa 1 zvezdom (R1)
• ronilac sa 2 zvezde (R2)
• instruktor sa 1 zvezdom (M1)
• instruktor sa 2 zvezde (M2)
• instruktor sa 3 zvezde (M3)
Podaci o stečenoj kategoriji unose se u ronilačku knjižicu, a mogu se potvrditi
karticom i diplomom.
• 1.3. Opšti uslovi za sticanje kategorija
Da bi se steklo zvanje bilo koje kategorije iz tačke 1.2. ovog Pravila kandidat
mora ispuniti sledeće opšte uslove:
• da je član kluba - organizacije čija je osnovna delatnost bavljenje podvodnim
aktivnostima i koja je član Saveza;
• da je dobrovoljno opredeljen za bavljenje podvodnim aktivnostima (lica koja
nisu punoletna moraju imati potvrdu o saglasnosti roditelja - staratelja);
• da ima lekarsko uverenje za bavljenje podvodnim aktivnostima ne starije od 6

meseci izdato od ovlašćene ustanove ili lekara specijaliste podvodne ili
sportske medicine;
• da savlada teorijske i praktične sadržaje i ovlada veštinama predvidjenim za
odredjenu kategoriju;
• da prethodnu kategoriju nije stekao u tekućoj kalendarskoj godini
• da ispunjava specifične uslove predvidjene za svaku pojedinu kategoriju
• 1.4. Standardi i uslovi ronilačkih kategorija
1.4.1. RONILAC SA JEDNOM ZVEZDOM (R1)
Smatra se da je C.M.A.S. Ronilac R1(P1) osposobljen da koristi opremu za ronjenje,
planira i izvodi ronjenja koja ne zahtevaju obavezne dekompresione zastanake i da može da
roni bez nadzora Instruktora ili Vođe ronjenja sa roniocem najmanje iste kategorije, pravilno
opremljen i u uslovima koji su isti ili bolji od onih u kojima je vršio obuku.
C.M.A.S. Ronilac R1(P1) je osposobljen za ronjenje unutar sledećih parametara:
Koristi vazduh kao gas za disanje;
Izvodi ronjenja koja ne zahtevaju obavezne dekompresione zastanake;
Izvodi ronjenja tokom dnevnog svijetla;
Izvodi ronjenja u sredinama gde je moguć direktni izron na površinu ;
Izvodi ronjenja samo kada je obezbeđena podrška na površini;
Izvodi ronjenja pod uslovima koji su jednaki ili bolji od uslova u kojima se obučavao.
Specifični uslovi za sticanje kategorije:
• da ima najmanje 14 godina;
• da je plivač i
• da je sposoban da roni na dah.
Sadržaj ispita za sticanje kategorije:
Provera teoretskog znanja (po pravilu testiranje);
Ulazak u vodu i plivanje na disalicu sa laro opremom u dužini od 100 metara;
Pravilan zaron, raspremanje i opremanje na dubini od 3-5 metara i
Bratsko disanje u pokretu sa promenom pravca.
Ispit se polaže pred instruktorom koji je realizovao kurs.

T 2. VAZDUH, VODA I ZAKONI FIZIKE OD ZNAČAJA ZA RONJENJE
- Sastav vazduha i osobine gasova
- Fizičke karakteristike vode (gustina, vidljivost, temperatura)
- Pritisak (atmosferski, hidrostatski i apsolutni)
- Arhimedov zakon
- Daltonov zakon
- Bojl-Mariotov zakon
- Henrijev zakon
VAZDUH
Najrasprostranjenija mešavina gasova je vazduh koji je i najbitniji za rekreativno ronjenje.
Pri normalnom atmosferskom pritisku 1 lit vazduha ima masu 1,293 grama , 1000 litara vazduha
ima masu od 1293 grama.
U normalnim okolnostima sastav vazduha je:
AZOT /N2/ 78,084%
KISEONIK /O2/ 20,946%
ARGON /Ar/ 0,934%
UGLJEN-DIOKSID /CO2/ 0,033%
OSTALI GASOVI 0,003%

-Azot se smatra inertnim gasom, bar što se rekreativnog ronjenja tiče, i najzastupljeniji je sastojak
atmosfere.Iako direktno ne utiče na respiratorni sistem, kada se diše pod povećanim pritiskom
azot »umrtvljuje« centralni nervni sistem čime se povećava otpor pri disanju na velikim
dubinama.
-Kiseonik je bezbojan gas, bez ukusa i mirisa i neophodan je za životne procese. U vazduhu se
nalazi približno 21% kiseonika. Može se slobodno udosati kada je u rasponu od 0,16 do 0,6 bara,
što na 0m nadmorske visine odgovara zastupljenosti od 16 do 60 % u vazduhu. Ako se udiše pod
parcijalnim pritiskom nižem od 0,16 bara / 16% / dolazi do hipoksije / nedostatak kiseonika/, a
ispod 0,07 bara / 7% / i do smrti. Kada se diše pod povećanim pritiskom, kiseonik postaje veoma
štetan i može izazvati ozbiljna oštećenja u organizmu.Kada parcijalni pritisak kiseonika pređe 1,6
bar-a on postaje otrovan. Interesantno je napomenuti da 85% od ukupne količine kiseonika na
zemlji proizvodi sićušni morski plankton.
-Ugljen-dioksid je još jedan gas, bez mirisa, boje i ukusa.U prirodi se nalazi kao rezultat disanja
životinja i truljenja organskih materija to u procentu od oko 0,03%.U plućima se nalazi oko 5,3%
ugljen-dioksida. Predstavlja neophodan gas za regulisanje procesa razmene gasova u organizmu
/disanje/, a zbog raznih poremećaja koje može da izazove, premalo ili previše ovog gasa može
ugroziti život ronioca.
-Ugljen-monoksid je izrazito otrovan gas, koji se u prirodi nalazi kao rezultat nekompletnog
sagorevanja organskih goriva i vrlo ga je teško otkriti. Najčešće se u ronilačkom aparatu nalazi
kao posledica loše postavljenopg usisnog ventila ili neispravnog filtera kompresorora.
-Helijum , u vazduhu ga ima u vrlo maloj količini /oko 0,00046%/. Ovaj gas nema ni boju, ni
ukus ni miris. Veoma je lak, odlično provodi toplotu i zvuk, i toliko je inertan da se ne jedini čak
ni sa samim sobom. U ronjenju se koristi kao zamena za azot u smešama zajedno sa kiseonikom,
i koristi se za disanje na velikim dubinama. Zbog njegove visoke provodljivosti toplote, ronilac
vrlo brzo gubi telesnu toplotu dišući mešavinu sa helijumom i kiseonikom / heliox-mešavina /.
-Vodonik je najlakši od svih gasova i, takođe je bez mirisa, boje i ukusa. Njegova upotreba u
mešavini sa kiseonikom za ronjenje je moguća. Mana ove mešavine je da je visoko eksplozivna.
Da bi se eksplozivnost smeše smanjila, potrebno je procenat kiseonika u smeši smanjiti do ispod
4% što je prikladno za ronjenje na dubinama koje su veće od 30m.
-Neon je inertan gas čija je upotreba u ronjenju za sada samo u fazi eksperimenata.

VODA
Fizičke karakteristike vode (gustina, vidljivost, temperatura)
Fizičke osobine vode su karakteristike koje se mogu registrovati čulima ( boja, miris) ili izmeriti
bez promena njenih osobina.
Čista voda nema boju, ukus ni miris.
Gustina vode je 1 kg/l i ova vrednost se uzima kao standard za određivanje gustine drugih
supstanci.
Pri normalnom pritisku voda mrzne, odnosno prelazi u led, na temperaturi od 0°C, a ključa, tj.
prelazi u vodenu paru na 100°C. Ukoliko se pritisak menja, menja se i temperatura prelaska
vode u drugo agregatno stanje. Tako na primer, voda na vrhu Mont Everesta ključa na samo
68°C.
GUSTINA VODE ZAVISI OD:
Temperature , rastvorenih soli.
Što je količina rastvorenih soli veća,veća je i gustina vode.
Gustina leda manja je od gustine tečne vode.
U intervalu temperature od 0°C do 4°C gustina vode raste i
na 4°C dostiže svoj maksimum, da bi daljim povećanjem
temperature gustina počela da opada.
Na providnost vode utiče niz faktora:
ugao sunčevih zraka,
vremenske prilike,
količina materija prisutnih u vodi,
organska produkcija.
Na osnovu providnosti vode s mogu podeliti na:
bistre;
skoro bistre;
slabo zamućene;
zamućene;
veoma mutne;
neprovidne

VODA I PLOVNOST
Arhimed je prvi objasnio ovu pojavu zakonom:
SVAKO TELO URONJENO U TEČNOST GUBI PRIVIDNO OD SVOJE TEŽINE ONOLIKO
KOLIKA JE TEŽINA ISTISNUTE TEČNOSTI.
Jednostavnije rečeno, ako je težina istisnute tečnosti veća od
težine samog tela, telo pliva /ima pozitivnu plovnost/, a ako je
manja, telo tone /ima negativnu plovnost/. Tela čija je težina
jednaka težini istisnute tečnosti imaće neutralnu plovnost.
Jedan kubni santimetar destilovane vode teži 1,0g. Morska voda, zbog rastvorene soli teži 1,02g.
Zbog veće gustine vode, ronilac ima veću plovnost u morskoj nego u slatkoj vodi. Uopšteno
govoreći, čovek ima tendenciju da pliva ili da vrlo malo potone, do visine očiju, što znači da je
veoma blizu neutralne plovnosti. Neutralna plovnost se postiže pomoću pojasa sa tegovima.
Kompezatori plovnosti se koriste za još preciznije balansiranje i njihova je prednost što se u toku
samog ronjenja menja plovnost jednostavnim dodavanjem ili izbacivanjem vazduha.

VODA I PRITISAK
Pritisak se u ronjenju razmatra kao atmosferski, relativni,
apsolutni i parcijalni pritisak.
-Atmosferski pritisak koji vlada na površini mora iznosi 1 bar
ili 1kg/cm2 ili/1 atmosfera ili 760mmHg odnosno 14,7psi/.
-Relativni pritisak /ili kako se još zove manometarski/ je onaj
koji se meri sa instrumentom /manometrom/ s tim što
instrument ne uračunava u njega i atmosferski pritisak.
-Apsolutni pritisak je zbir atmosferskog i relativnog.
U ronjenju je bitan i parcijalni pritisak koji se odnosi na smeše
gasova.
APSOLUTNI PRITISAK = ATMOSFERSKI PRITISAK +
RELATIVNI PRITISAK
Na ronioca, čije je telo sastavljeno uglavnom od tečnosti, ovaj
pritisak deluje ravnomerno i zbog toga je, teoretski, moguće
izdržati veliki pritisak ispod .Međutim, u telu se nalaze i
šupljine ispunjene vazduhom /pluća, sinusne, ušne i sl./ i pritisak deluje na njih drugačije, tako
da su ronioci pri rešavanju problema sa pritiskom okrenuti uglavnom tim pojavama.
Pod vodom pritisak se javlja iz dva izvora: same vodene mase(relativnog pritiska) i
atmosferskog pritiska koji deluje na površinu vode. Pošto je voda nestišljiva, ovaj nivo ostaje
nepromenjen sa porastom dubine, tako da se na svaki manometarski pritisak dodaje i taj 1 bar
kako bi se dobio apsolutni pritisak koji vlada na konkretnoj dubini.
Sa povećanjem dubine, ravnomerno se povećava i pritisak okoline, i to svakih 10m, za približno
1 bar.

ZAKONI O GASOVIMA
OPŠTI ZAKON O GASOVIMA
-Molekuli gasova su veoma udaljeni jedni od drugih i u konstantnom su kretanju usled kinetičke
energije pri čemu se sudaraju međusobno, ali i sa zidovima suda u kome se nalaze. Sudari
molekula se mogu izmeriti i nazivaju se pritisak gasa. Osim od pritiska i temperature, ponašanje
gasova zavisi i od zapremine. Kao rezultat toga, matematički se može postaviti opšti zakon o
gasovima:
P . V = n . R . T
gde je:
P - apsolutni pritisak
V - zapremina suda u kom se gas nalazi
n - broj molova gasa
R - univerzalna gasna konstanta od 8314 J/K
T - apsolutna temperatura
BOJL-MARIOTOV ZAKON
Ovaj zakon govori o odnosu pritiska i zapremine gasova i glasi:
PROIZVOD PRITISKA I ZAPREMINE GASA JE KONSTANTAN PRI KONSTANTNOJ
TEMPERATURI.
P . V = const
/uz konstantnu temperaturu/
gde je:
V - zapremina suda u kojem se gas nalazi
Pomoću ove formule moguće je izračunavati promena pritiska ili zapremine kada se ronilac
pomera s jedne na drugu dubinu:
P1 . V1 = P2 . V2
Ovaj zakon je roniocima važan, da bi mogli da proračunaju koliko brzo će potrošiti vazduh iz
boce u zavisnosti od dubine na kojoj se nalaze.

P ↑ → V ↓
Ako pritisak raste, onda zapremina opada
GEJ – LISAKOV ZAKON
Bojl – Mariotov zakon se odnosi na pritisak i zapreminu, pri čemu temperatura nije uzimana u
obzir.
PROMENA PRITISKA ILI ZAPREMINE ISTE KOLIČINE GASA, DIREKTNO JE
PROPORCIONALNA PROMENI APSOLUTNE TEMPERATURE.
Matematički to izgleda ovako:
P . V
------------- = K
T
gde je:
V - zapremina suda u kojem se gas nalazi
T - apsolutna temperatura

K - konstanta
I ova formula se može predstaviti u upotrebljivijem obliku za ronioce:
P1 x V1/T1 = P2 x V2/T2
Opšti zakon o gasu u ovom obliku pokazuje odnos svih faktora bitnih za ronjenje /pritisak,
temperatura i zapremina/ i omogućava da se izračuna neka nepoznata veličina, na primer, pritisak
u boci, koja se tokom punjenja zagrejala, a koristiće se u vodi sa nižom temperaturom:
NAPOMENA ! Da bi se dobili tačni rezultati, temperatura se mora izražavati u Kelvinovim /
koji pokazuju apsolutnu temperaturu / a ne u Celzijusovim stepenima / 0 stepeni C = 273
stepeni K /.
DALTONOV ZAKON
-Opšti zakon o gasu objašnjava ponašanje gasova u mešavina od kojih je sastavljena. Kada se
gasovi mešaju, ukoliko ne postoji hemijska privlačnost, svaki od njih zadržava svoje osobine,
kretanje i svoj pritisak kojim će delovati u gasnoj smeši.
-PRITISAK KOJI VRŠI GASNA MEŠAVINA JEDNAK JE ZBIRU PARCIJALNIH
PRITISAKA GASNE MEŠAVINU, AKO BI SAM ZAUZIMAO CELU ZAPREMINU.
Odnosno matematički:
P /ukupno/ = P1+P2+P3+......Pn
U osnovi ovo znači da svaki gas u mešavini deluje nezavisno od drugih. Individualni pritisak
svakog gasa u mešavini se naziva parcijalni pritisak, i njegova visina zavisi od procenta tog gasa
i opšteg pritiska mešavine.

Parcijalni pritisak svakog gasa od kojih se mešavina sastoji može se izračunati pomoću formule:
P . A
P1 = -------
100
gde je:
p1 - parcijalni pritisak gasa
P - apsolutni pritisak smeše
A - procenat gasa u smeši
Poznavanje parcijalnih pritisaka gasova pri povišenom pritisku okoline je od osnovnog značaja
za bezbedno ronjenje, jer fiziološki efekat gasova zavisi od njegovog parcijalnog pritiska.
HENRIJEV ZAKON
Gasovi se u prirodi ne nalaze samo kao slobodni, već se često nalaze i rastvoreni u raznim
tečnostima Ponašanje gasova rastvorenih u tečnosti je značajno za odvijanje životnih procesa
kako u normalnim uslovima, tako i u uslovima povišenog pritiska, koji vladaju ispod površine.
Gasovi rastvoreni u tečnosti zadržavaju svoje osobine, tako da vrše pritisak iako su apsorbovani.
Koliko će se gasa rastvoriti u nekoj tečnosti zavisi od parcijalnog pritiska koji on vrši na površinu
tečnosti, kao i od njegove temperatur:
KOLIČINA GASA KOJA SE RASTVORI U NEKOJ TEČNOSTI JE DIREKTNO
PROPORCIONALNA PARCIJALNOM PRITISKU TOG GASA ,PRI DATOJ TEMPERATURI.
Drugim rečima, sa povećanjem pritiska povećava se i kapacitet tečnosti da rastvori gas, dok se sa
povećanjem temperature taj kapacitet smanjuje. Ovaj zakon ima veliku primenu u ronjenju, gde
se gasovi koji se udišu pod povišenim pritiskom rastvaraju u organizmu koji je uglavnom
sastavljen od tečnosti. Na rastvaranje gasova utiču dva faktora: pritisak i temperatura. Ukoliko se
pritisak smanjuje polako, gas se izdvaja bez nekih posebnih znakova. Međutim, ukoliko se
promena pritiska dešava ubrzano, molekuli se grupišu u karakteristične mehuriće. Ova pojava je
od izuzetnog značaja za ronjenje.
Povećanjem temperature ubrzava se oslobađanje gasa, jer se smanjuje i prostor između molekula
tečnosti gde se nalazi rastvoreni gas. Primer za ovo je pojava mehurića u vodi neposredno pre
ključanja.
Gas se u tečnosti rastvara sve dok se ne izjednače spoljašnji pritisak i pritisak u tečnosti,
odnosno dok se ne postigne saturacija tečnosti.
Rastvaranje gasova u organizmu nema uticaja na disanje pri normalnom atmosferskom pritisku,
ali je veoma bitno za ronioce kada dišu pomoću ronilačkog aparata i posebno se odnosi za period
izrona. Tada je pritisak u plućima manji nego što je bio tokom zarona /zbog smanjenja dubine
smanjuje se i pritisak okoline/ i rastvoreni gasovi teže da se izdvoje iz tkiva. Ukoliko se naglo

izranja, gasovi iz vazduha /azot prednjači jer ga ima najviše/, ne mogu da se izdvoje dovoljno
brzo i formiraju mehuriće, koji mogu da izazovu dekompresionu bolest.
Preventivnom upotrebom ronilačkih dekompresionih tablica i poznavanjem tehnike ronjenja
sprečava se ova pojava.

T 3. OSNOVNA, AUTONOMNA RONILAČKA OPREMA I POMOĆNA OPREMA
Namena, opis, principi funkcionisanja, vrste, upotreba i održavanje
- MDP (maska, disalica i peraja)
- Ronilačka odela (mokra, polusuva i suva)
- Hipotermija i hipertermija
- Pojas sa tegovima (primena arhimedovog zakona)
- Kompenzator plovnosti (primena boil-mariotovog zakona)
- Ronilačka boca sa ventilima (glavni i rezervni ventil)
- Hidrostatski regulator
- Manometar, sat, dubinomer, dekompresione tablice, kompjuter
- Nož, lampa i bova
- Ronilački znaci

RONILAČKA OPREMA
Da bi se bavio ronjenjem, roniocu je neophodno da poseduje i određenu ronilačku opremu.
Njena uloga je da mu omogući disanje, gledanje, brže i lakše kretanje. Jednom rečju-duži
boravak pod vodom.
-Osnovnu opremu koju čine maska, peraja i disalica.
-Dodatna oprema za specifične vidove ronjena. To su ronilački aparat /svi delovi koji ga
čine/, odelo i instrumenti.
MASKA ZA RONJENJE
Maska spada u osnovnu opremu i koristi se uvek, bez obzira na vrstu i svrhu ronjenja. Osnovna
uloga joj je da omogući roniocu gledanje pod vodom, pošto je vid ometen razlikom gustine vode
i vazduha. Sa čistim i jasnim vidom pod vodom ronilac dobija osećaj sigurnosti.
Materijali od kojih se maske izrađuju su guma /neopren/, silikon, nerđajući čelik, plastika i
staklo. Ranijih godina, osnovni materijal za izradu ronilačkih maski bila je guma u kombinaciji sa
nerđajućim čelikom, ali te maske su postale stvar prošlosti. Današnji materijali, kao što su silikon
i plastika, pružaju više pogodnosti i udobnosti, pa su postali gotovo isključivi u proizvodnji ovog
dela opreme.
Prvi uslov koji ronilačka maska mora da ispuni je da dobro prijanja na lice. Postoji jednostavan
način da se proveri brtvljenje maske. Pri njemu je potrebno prvo skloniti kaiš da ne smeta, a
potom masku prisloniti na lice sa kojeg je uklonjena kosa, i lagano udahnuti vazduh na nos.
Maska mora ostati u tom položaju, bez pridržavanja rukama i bez obzira na lakše mrdanje
glavom

Roniocima na dah i podvodnim ribolovcima odgovaraju maske sa malom unutrašnjom
zapreminom zbog lakšeg pražnjenja i izjednačavanja pritiska. Najmanju zapreminu imaju maske
sa dva stakla, ali one pružaju najmanje vidno i binikularno polje.
Održavanje
Iako je ovo jedan od jeftinijih delova ronilačke opreme, uz odgovarajuću pažnju pri upotrebi i
negu posle nje, maske mogu ispunjavati svoju funkciju dugi niz godina.
Maska je osetljiv deo ronilačke opreme koji može lako da se polomi. Nju ne treba ubacivati u
ronilačku torbu sa ostalom, težom, opremom, već je treba držati u posebnoj plastičnoj kutiji. U
nedostatku odgovarajuće kutije, prihvatljiv je kompromis da se stavi u peraja /u prostor za
stopalo/. Osnovna nega koja se može pružiti neoprenskoj masci posle korišćenja je ispiranje u
čistoj vodi. Time se postiže zaštita od uticaja soli iz mora ili hlora iz bazena. Povremeno treba
pregledati kaiš i kopče za pričvršćivanje.

RONILAČKA DISALICA
Iako često zanemarivana, disalica je veoma bitan i obavezan deo osnovne ronilačke opreme. Ona
omogućava disanje na površini bez potrebe da se glava izvlači iz vode. Kolika je to pomoć
najbolje znaju ronioci koji su ostali bez vazduha u aparatu, ili su pokušavali da plivaju na
uzburkanoj površini.
Ronilačka disalica je u suštini cev prečnika 19 - 22mm, dužine 38 – 43 cm, otvorena na jednom
kraju dok se na drugom nalazi usnik. Dimenzije disalice su određene iz praktičnih potreba
ronioca. Kraće disalice se često pune vodom, naročito ako su na površini čak i mali talasi. Duže
disalice /od 43cm/ su nepogodne zbog većeg mrtvog vazdušnog volumena u njima koji smeta
roniocu, i zbog veće sile koja je potrebna da se disalica isprazni od vode. Isto važi i za prečnik
disalice. Ukoliko je preveliki, ronilac neće uspeti da isprazni disalicu, pošto će naglo izdahnuti
vazduh /«pražnjenje disalice«/ izaći kao mehurić, ostavljajući u njoj vodu.
Materijal od kojeg se disalice proizvode može biti plastika /telo/ i guma /neopren/ ili silikon
/usnik/. Usnici disalice su se ranije pravili isključivo od gume, a danas je osnovni materijal
silikon, zbog svoje mekoće i aseptičnosti.
RONILAČKA PERAJA
Osnovna uloga peraja je da omoguće efikasnije kretanje ronioca pod vodom, i da to kretanje
bude sa što manje napora.
Dve stvari su zajedničke za sva peraja:
- prostor za stopalo, koji može biti otvoren /sa kaišem/ ili zatvoren /obuhvata celo stopalo/
i,
- ploča /sečivo/ za potiskivanje vode, koja može biti profilisana, sa ventilima ili ravna.
Peraja koja se danas proizvode u osnovi se mogu podeliti na dve grupe. Prostor za stopalo kod
prve grupe peraja je otvoren sa zadnje strane i ima podesivni kaiš koji pridržava petu. Drugi tip
peraja je sa zatvorenim džepom u koji ulazi celo stopalo. I jedan i drugi tip peraja imaju svoje
prednosti i svoje mane.

Podesivna peraja, koja se često nazivaju radna peraja, su prvenstveno namenjena za ronjenje sa
kompletnom opremom, pa je kod njih dizajniran otvoreni džep u koji stopalo ulazi sa
ronilačkom čizmicom i učvršćuje se kaišem. Takva peraja su čvršća, a radni deo je obično kraći,
zbog lakšeg koračanja, i širi. Dobra strana u odnosu na drugi tip peraja je što imaju veću potisnu
moć. Negativna strana ovih peraja je što se na površini, pri plivanju, ne ponašaju isto kao pod
vodom. Naime, zbog svoje čvrstine ona lakše probijaju površinu pri pokretu noge na gore, pa
zbog toga nisu najbolji izbor za ronioce koji provode više vremena na površini, kao što su na
primer ronioci na dah. Osim toga, ronilac koji se odluči na kupovinu peraja sa otvorenom petom,
mora odvojiti deo novca i za kupovinu ronilačkih čizmica.
RONILAČKA ODELA
Njihova uloga je da očuvaju telesnu temperaturu ronioca i pruže mu određeni stepen zaštite od
ogrebotina, uboda i sl. U osnovi se mogu podeliti na mokra , polusuva i suva, prema tome da li
se za termalnu zaštitu koristi voda ili vazduh. Preciznije rečeno, kao zaštita od gubitka toplote
koriste se voda i vazduh, a odelo je samo izolator ovih.
MOKRA ODELA:
Najčešće korišćeni način za termalnu i fizičku zaštitu u rekreativnom ronjenju, jeste upotreba
mokrih neoprenskih odela. Zahvaljujući različitim stilovima i debljinama materijala od kojih su
napravljena, ona obezbeđuju zaštitu u vodi temperature od 10 do 32 step.C. Termalna zaštita se
obezbeđuje samom debljinom materijala i tankim slojem vode koja se nalazi između tela ronioca
i odela. Neopren od kojeg je odelo napravljeno je odličan izolator i svojom debljinom štiti od
gubitka toplote putem radijacije, osim u slučajevima kada pritisak vode, zbog veće dubine,
svojim delovanjem smanji debljinu odela. Neopren se za ronilačka odela proizvodi u debljinama
od 2,5 do 7mm. Tanji se koristi za ronjenja u toplijim morima /temperature iznad 24 step.C/, dok

su odela od debljeg neoprena dizajnirana za ronjenja u vodama čija je temperatura od 10-
25step.C. Neoprenska mokra odela se proizvode u dva modela: jednodelno i dvodelno odelo.
Održavanje:
Nakon završetka ronjenja, mokro ronilačko odelo treba isprati. Najčešće se to radi još na obali
kada se ronilac oslobodi ostale opreme, ali nakon povratka kući neophodno je to mnogo
pažljivije uraditi.
POLUSUVA I SUVA ODELA
Polusuvo ronilačko odelo
Ova vrsta ronilačkog odijela, ima značajne prednosti nad mokrim odijelom, ukoliko ronimo u
hladnim sredinama ili zimi. Izrađena su kao kombinezoni sa posebno izrađenim manžetnama na
rukavima, nogavicama i vratu, te sa vodonepropusnim patent zatvaračem. Za razliku od suvih
odijela, nemaju posebne ventile za priključak crijeva za vazduh, kao ni ventile za ispuštanje viška
vazduha. Najčešće se koriste za duža ronjenja u hladnim vodama.

Za razliku od mokrih, suva odela ne dozvoljavaju prodor vode u unutrašnjost. Ova odela svojom
konstrukcijom omogućavaju ronjenje u veoma hladnoj vodi temperature i do 0 stepeni C.
Sa tačke ronjenja i zaštite ronioca u vodi, suva odela predstavljaju bolji izbor.Suva odela pružaju
zaštitu roniocu na taj način, što zadržavaju izolacioni sloj vazduha između kože ronioca i hladne
vode. Ovaj vazduh je podložan promenama zapremine sa promenom dubine kao i svaki drugi
vazdušni prostor.
Održavanje:
Pravilno održavanje suvog odela ima najveći uticaj na njegov vek trajanja. U zavisnosti od
materijala od kojeg je napravljeno, sprovodi se i odgovarajuća procedura. Ona je detaljno
objašnjena u uputstvu za korišćenje i dobija se pri nabavci odela.
DODATNA ZAŠTITA
Kao dodatnu zaštitu od povreda i hladne vode, ronioci upotrebljavaju rukavice, čizme i
kapuljače, ako to već nije u sklopu samog odela.Preko glave, koja nije zaštićena ronilačkom
kapuljačom, gubi se preko 75% toplote ronioca. Iz tog razloga, kapuljača predstavlja obavezan
deo opreme kada se roni u vodama temperature niže od 21C. U tim slučajevima, one pružaju
najbolju zaštitu ako su u sastavu samog ronilačkog odela, jer ne postoji mogućnost da voda
prodre u predeo vrata.

HIPOTERMIJA ( pothlađivanje )
Hladnoća je jedan od osnovnih faktora u ronjenju koji ugrožava ronioca.
Na početnom stepenu gubitka telesne toplote gubi se veština prstiju, a zatim i udova.
Rasudjivanje i sposobnost donošenja odluka su oslabljeni, osoba je konfuzna i sporije rešava
uobičajene probleme.
Hladnoca ne deluje u istoj meri na sve ronioce i učinak zavisi od trajanja i dubine ronjenja,
starosti i psihofizičkog stanja ronioca, opreme, rada koji treba izvršiti, stanja vode i profila
ronjenja.
Čovek bez odeće moze uspesno da odrzava normalnu telesnu temperaturu kada spoljna suva
temperatura nije ispod 27o C. Medjutim, voda prenosi toplotu 25 puta brže od vazduha, a
izolacioni zagrejani sloj uz kožu u vodi postaje oko 10 puta manji, te se toplota gubi mnogo brže.
Regulacioni mehanizmi koji održavaju telesnu toplotu na konstantnim vrednostima uspešno
funkcionišu do pada centralne telesne temperature na 32o C. Ispod te granice više nije moguće
odrzavanje telesne toplote pa dolazi do njenog brzog pada.
Vreme preživljavanja u vodi temperature 10 0 C, iznosi oko 1-2 h, a na temperaturi od 0 oC, smrt
nastupa za oko 1/2 h.
Za blagu hipotermiju je karakteristično da roniočeva subjektivna procena toplotne ravnoteže nije
pouzdana. Prvi znak pothladjivanja je drhtanje, ali daleko vazniji problem je bitno smanjenje
mentalnih sposobnosti. Pad temperature jezgra tela za 0,5-0,8 o C, može dovesti do gubitka
mentalnih sposobnosti za 10-20 %, a pamćenje za 40 %. U sličnoj meri su pogodjeni mišicna
snaga i spretnost. Sporo hladjenje može ronioca dovesti u stanje stupora (sužene svesti -
delimičnog prekida aktivnog odnosa prema okolini). Ujedno,, hladnoća pojačava narkotično
delovanje azota, pa se intezitet poremećaja svesti povećava.
Duboka hipotermija je stepen pothladjenosti u kojem je ugrožen život, zbog poremecaja disanja i
srcanog ritma. Ako centralna temperatura tela padne ispod 35C0, rad srca postaje nepravilan. Na
oko 35 C0 vecina osoba ce izgubiti svest i u daljem pothladjivanju umreti usled srcanog zastoja i
paralize disanja.
U ronilackoj praksi retko se srecemo sa dubokom hipotermijom. Medjutim, umerena hipotermija
redovno se javlja kod ronjenja u hladnim vodama. Da bi se hipotermija izbegla ili svela na
minimum potrebno je odgovarajuca zastita od rashladjivanja. To se postize ronilackim odelima
koja mogu pruziti pasivnu ili aktivnu termalnu zastitu. Pasivna, podrazumeva da je ronilac
zasticen slojevima odela koja imaju malu toplotnu vodljivost. Aktivna podrazumeva dovodjenje
toplote iz spoljasnjeg izvora: elektricno grejano odelo ili odelo grejano toplom vodom.
Razmena toplote se obavlja: kondukcijom, konvekcijom, radijacijom disanjem i uriniranjem.
-Kondukcija je odavanje toplote ronioca direktnim kontaktom sa vodom.
- Konvekcija označava razmenu toplote putem strujanja u okolini nezaštićenog ronioca.Voda se
zagreva od njegovog tela i lagano se podiže, a hladnija količina dolazi na njeno mesto.
- Radijacija je razmena toplote između ronioca i okoline zračenjem elektromagnetnih talasa. Pri
tome se ronilac ponaša kao izvor toplote.

- Disanje je još jedan način na koji se ronilac rashlađuje tokom boravka pod vodom. Svakim
izdahom gubi se mali deo toplote tela.
- Uriniranjem se toplota gubi.Zbog izloženosti hladnoći, krvni sudovi u koži skupe tada se krv
koncentriše u centralnom delu tela gde se nalaze bubrezi a protok krvi kroz njih se povećava,
čime se povećava i produkcija urina.Izlučivanje 2 litra urina znači gubitak 1-og stepen Celzijusa
toplote tela.
ZNAK – HLADNO MI JE
Znaci i simptomi umerenog pothlađivanja su:
obamrlost
pečati na koži
bledilo ekstremiteta
drhtavica,
Znaci i simptomi teškog pothlađivanja su:
nekontrolisano drhtanje
nekoordinacija
konfuzija, slabost, apatija, dezorjentacija, loša memorija
treperenje mišića
nesvestica
raširene, fiksirane zenice
neosetljivost na bol, odsustvo refleksa
srčana aritmija
PRVA POMOĆ KOD TEŠKE HIPOTERMIJE:
- teška hipotermija je ozbiljno stanje, što pre kontaktirati kvalifikovanu medicinsku pomoć
- pažljivo postupati sa pogođenim
- pažljivo kontrolisati disanje i puls. Potrebno ih je duže kontrolisati /i do jednog minuta/,
pošto oboje mogu biti veoma slabi

- primeniti reanimaciju ako je potrebno
- sa merama reanimacije se ne sme prekinuti sve dok se ne postigne temperatura tela preko
36 step.C i onda samo po nalogu lekara
- pažljivo skinuti ili iseći ronilačko odelo
- ako je to nemoguće /u čamcu na primer/, ostaviti ga u ronilačkom odelu i zagrejati ga što
je više moguće
- zaštititi pacijenta od hladnoće, vetra, kiše... U nedostatku bolje zaštite, prislanjanje tela uz
telo predstavlja dobru zamenu
- dati tople napitke /alkohol, kafa i ostali napitci sa kofeinom su isključeni/, samo ako je
nekontrolisana drhtavica zaustavljena, pogođeni stabilan i potpuno svestan
- držati unesrećenog u ležećem položaju, jer prilikom utopljavanja i širenja krvnih sudova
može doći do šoka
HIPERTERMIJA
Rekreativno ronjenje je sport koji se mahom upražnjava preko leta, odnosno u toplijim danima.
Temperature tada mogu iznositi i preko 30 step.C, pa ronioci koji koji nose svoju opremu, vrlo
lako mogu biti ugroženi.
Temperatura ronioca najčešće poraste prilikom dugog čekanja na ronjenje,
Organizam reaguje na nekoliko načina kako bi zadržao svoju temperaturu. U početku, kožni
kapilari se šire dozvoljavajući toploti da zrači iz organizma. Ako ovo ne smanji telesnu
temperaturu organizam reaguje sa znojem, koji hladi kožu i kroz nju krv.
Ukoliko temperatura i dalje bude povišena, puls se pojačava ubrzavajući cirkulaciju radi bržeg
hlađenja, a tada se disanje ubrzava. Ovaj proces se odvija sve dok se temperatura tela ne smanji,
a ukoliko se stanje pogorša telo prestaje da kontroliše procese rashlađivanja i oni se zaustavljaju.
Toplotni udar je ozbiljno stanje, što pre kontaktiirati kvalifikovanu medicinsku pomoć
- položiti pogođenog na leđa, u hladovini, sa malo uzdignutim nogama
- skinuti mu svu suvišnu odeću
- kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju, ako je potrebno
- hladiti ga sa hladnim oblogama ili sunđerom, ili ga umotati u hladne, mokre peškire ili
čaršave.
HIDROKUCIJA /vodeni udar/
Dosta česta pojava u ronilačkim incidentima, vezana za temperaturne promene, je i hidrokucija-
vodeni udar. Do hidrokucije najčešće dolazi kada posle dužeg izlaganja suncu /sunčanje, čekanje
na zaron i sl./, ronilac naglo uđe u vodu. U trenutku dodira sa hladnom vodom organizam
pretrpi temperaturni šok koji mogože da dovede do pojava nesvestice sa svim mogućim
pratećim komplikacijama.
Prva pomoć:
- prihvatiti i izvaditi ronioca iz vode
- primeniti mere za stanje šoka

ŠOK
Šok može biti uzrokovan smanjenjem cirkulacije zbog krvarenja /hemoragija/, povreda, infekcija,
opekotina, dehidracije, povraćanja, dijareje, straha, dekompresione bolesti...
Šok se u ronjenju javlja, osim pri nagloj promeni temperature, i pri svim ozbiljnijim incidentima.
Prva pomoć:
- kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju ako je potrebno
- položiti unesrećenog na leđa, na ravnu površinu, ili tako da mu je glava na nižem
položaju, a noge lako uzdignute, uz zabranu podizanja glave
- onesvešćeni ronilac koji nije u stanju da odgovara na pitanja, mora biti položen na levi
bok /koma-položaj/
- primeniti 100% kiseonik
- povređeni treba da bude u miru /ne pomerati ga bez potrebe/ i tišini, zaštićen od okolnih
uticaja i direktnog izvora toplote
- obezbediti medicinski nadzor /transportovati povređenog do bolnice što je pre moguće/
- ako je potrebno, povređenom samo ovlažiti usne /ne davati nikakvu hranu i piće/
RONILAČKI POJAS SA TEGOVIMA
Ronioci, noseći svoju opremu povećavaju svoju prirodnu plovnost, jer istiskuju veću količinu
vode. Kako bi kompenzovali prirodnu i plovnost opreme ( ronilačko odelo , BCD ) ronioci nose
pojas sa tegovima.
Održavanje:Ronilački pojas sa tegovima je deo opreme koji zahteva najmanje održavanje. Sva
potrebna nega je, da se nakon upotrebe pojas ispere od soli i sedimenta a zatim osuši.

REGULATOR PLOVNOSTI / KOMPENZATOR PLOVNOSTI
Regulatori plovnosti, imaju više imena: kompenzatori plovnosti, prsluci za balansiranje, BCD
/buoyancy control device/ ili samo BC. Oni imaju dvojaku ulogu u ronjenju. Prva je da obezbede
roniocu plutanje i odmor na površini pre i posle ronjenja, a druga, da tokom samog boravka
ispod površine kompenzuje promene u plovnosti, koje se javljaju kao rezulatat promene dubine.
Boyancy Compensator – BC
Buoyancy Control device - BCD
Ronilački prsluk
Priprema pre upotrebe
Priprema BCD-ija se uglavnom svodi na njegovo podešavanje, odnosno prilagođavanje telu
ronioca. Pravilo je da sa praznim BCD podesite remenje tako da vam dobro pristaje, ali da se ne
okreće oko vas i da nije labav.
Ukoliko je potrebno, možete ga dodatno podesiti i u toku zarona, jer su predviđeni za lako
podešavanje.

Korišćenje BCD ne znači da ne vodite računa o broju tegova na pojasu.
Pravilno balansiran ronilac treba da vertikalno pluta na površini, sa vodom u visini očiju, dok su
pluća poluprazna, a regulator plovnosti potpuno ispražnjen. Kada je tako izbalansiran, ronilac
može da krene u zaron jednostavnim izdahom, a punim plućima bez problema ostaje na
površini. Ukoliko ronilac nosi više tegova nego što je neophodno, biće potrebno da u
kompenzator unese više vazduha, a sa dubljim zaronom još malo. Time će se kompenzacije vršiti
češće, a vazduh iz boce trošiti više .Osim toga, sam pojas sa tegovima predatavlja dodatni teret
koji ronilac oseća i pre ronjenja, noseći ga po obali ili plovilu. Zato je neophodno da se, nezavisno
od regulatora plovnosti, ronilac pravilno izbalansira pojasom sa tegovima.
Održavanje: prilikom svakog korišćenja kompenzatora plovnosti, može doći do manjih prodora
vode u njegovu unutrašnjost. Voda koja ulazi sadrži so, sediment, mikroorganizme i ostale
štetne stvari. Ako se voda osuši u unutrašnjosti prsluka, kristali soli mogu postati toliko oštri da
ga probiju. Čak i bez soli, mikroorganizmi koji dospeju u unutrašnjost mogu biti opasni, ako se
udahnu prilikom oralnog naduvavanja. Iz tih razloga, kompenzator se mora detaljno isprati i
osušiti nakon upotrebe.

RONILAČKI APARAT
Pod ronilačkim aparatom se podrazumeva nekoliko delova ronolačke opreme koji su povezani u
jednu celinu a to su:
- ronilačke boce koje imaju jedan ili više ventila
- ronilački regulator
- kompenzator plovnosti /BCD ili BC/
- konzola sa ronilačkim instrumentima
RONILAČKE BOCE
Osnovni deo ronilačkog aparata predstavljaju ronilačke boce. U njima se nalazi sav vazduh koji
ronilac ima na raspolaganju pod vodom. Vazduh se pomoću kompresora proćišćava od vlage,
prašine i drugih primesa pri sabijanju u njih. U zavisnosti od svoje zapremine boce omogućavaju
duži ili kraći boravak pod vodom. Danas se na tržištu nalaze boce koje se međusobno razlikuju
po materijalu od kojeg su napravljene, kapacitetu, konfiguraciji i tipu ventila.
Boce se proizvode za radni pritisak od 200 bara i 300 bara.
Materijal, koji je danas u isključivoj upotrebi za proizvodnju boca za ronjenje je čelik i
aluminijum i kevlar.
Čelične boce su u upotrebi od samog početka rekreativnog ronjenja. Načinjene su od hrom-
molibden čelika i odlikuju se velikom čvrstinom, otpornošću na udar i dobrom plovnom
karakteristikom.Glavna mana im je što su neotporne na koroziju.
Aluminijumske boce su se pojavile u rekreativnom ronjenju početkom sedamdesetih godina.
Najveća prednost, u odnosu na čelične boce je, otpornost na koroziju. Iako i aluminijum oksidiše,
aluminijum-oksid koji se stvara na površini postaje nepropustan za kiseonik. Loša strana ovih
boca je što su one osetljive na udar, a zidovi moraju da su deblji jer je aluminijum mekan. To
povećava dimenzije boce, pa su one teže i imaju veću plovnost zbog većeg deplasmana vode.
Evropski proizvođači opreme zapreminu prazne boce obeležavaju u litrima. Prednost ovakvog
načina je što ronilac u svakom trenutku može tačno da odredi, koja se količina vazduha nalazi u
boci, prostim množenjem njene zapremine i trenutnog pritiska koji vlada u njoj. Najpopularnije
su boce koje imaju zapreminu od 10,12 i 15 litara. Za razliku od njih, severnoamerički
proizvođači opreme daju oznaku napunjenih boca u kubnim fitima /cu ft/ i najčešće se sreću boce
od 72 i 80 cu ft /kada su prazne 9,05 i 11,15 litara.

Svaka ronilačka boca ima sledeće oznake :
Održavanje:
Nakon svakog ronjenja korisno je svežom vodom isprati ručice glavnog ventila i rezerve. Time
se sprečava zadržavanje sedimenta i soli na ovim mestima. Sledeća stvar na koju treba obratiti
pažnju je sprečavanje prodora vlage u unutrašnjost boce zbog pojave korozije. Vlaga najčešće
prodire u bocu prilikom punjenja, ako je neispravan filter kompresora, ili iz vazduha kada je
ostavljen otvoren ventil prazne boce. U sredini gde vlada povišeni vazdušni pritisak, oksidacija
je ubrzana zahvaljujući kiseoniku koji se nalazi u većoj koncentraciji i vlagi koja se ponaša kao
katalizator.Aluminijumske boce su otpornije. Zato je važno da kompresori koji pune ronilačke
boce imaju ispravan sistem filtera za drenažu vlage. Ukoliko se boce ne koriste duži vremenski
period, treba ih ostaviti pod pritiskom na većim 10-15 bara.

Redovno ispitivanje i testiranje u specijalizovanim servisima, koji izdaju atest za sudove pod
pritiskom je zakonom regulisano. Osim redovnog periodičnog ispitivanja, boce treba podvrgnuti
ispitivanju i svaki put kada boca:
- odaje zvuke kotrljanja nekog predmeta u sebi
- zadobije jači udarac
- bude punjena preko maksimalnog radnog pritiska
- bude izložena visokoj temperaturi /naročito važi za alu-boce, jer aluminijum na
temperaturama višim od 82step.C menja svoja svojstva i postaje nepodoban za visoke
pritiske/
- bude van upotrebe dve godine
VENTILI ZA RONILAČKE BOCE
Ventili na ronilačkim bocama omogućavaju da se međusobno spoje dve ili tri boce. Time se
povećava ukupna zapremina ronilačkog aparata. Osim za međusobno spajanje boca, ventili
omogućavaju vezu sa ronilačkim regulatorom preko koga ronilac dobija vazduh. Zato se uvek
govori o sistemu ventila. Na tržištu se nalaze različiti tipovi, pa ronioci mogu da biraju:
-za jednu ili više boca
-sa ili bez ventila rezerve
-sa jednim ili dva izvoda za regulator

RONILAČKI REGULATOR
Redukciju visokog pritiska iz boca, na pritisak okoline na kojoj se ronilac nalazi, preuzima
ronilački regulator. Da bi se iskoristio pod vodom, vazduh se mora prvo redukovati sa visokog
pritiska, pod kojim se nalazi u boci, na ambijentalni pritisak
Ronilački regulator za rekreativno ronjenje mora zadovoljiti dve osnovne konstruktivne osobine.
Prva karakteristika je da ima konstrukciju »otvorenog« tipa,što znači da se izdahnuti vazduh ne
upotrebljava ponovo, već se izdiše u okolinu /vodu/ a druga je doziranje vazduha »na zahtev«,
što znači da se on aktivira /dozira/ jednostavnim udahom.
Ronilački regulator se sastoji od prvog i drugog stepena i creva koje ih povezuje.
Prvi stepen se montira na ventilsku grupu boce i njegova funkcija je da visoki pritisak redukuje
na među-pritisak , pritisak u crevu regulatora (obično 9 - 13 bara + pritisak okoline).
Prvi stepeni regulatora pojavljuje se u dve osnovne verzije: klipni i membranski /sa
dijafragmom/. Kod prvog modela, pritisak okoline se preko klipa prenosi na ventil, dok se to kod
membranskog modela vrši savitljivom dijafragmom iza koje se nalazi poluga koja otvara ventil.
Druga razlika prvih stepena regulatora je u načinu rada ventilskog mehanizma za propuštanje
vazduha iz boce. Oba tipa /i klipni i membranski/ mogu biti balansirani ili nebalansirani.
Razlika je u tome što kod nebalansiranog prvog stepena pritisak iz boce ima određeni uticaj na
njegov rad, dok kod balansiranog to nije slučaj. Iz ovih razloga, balansirani prvi stepen
regulatora može da dozira veću količinu vazduha roniocu, što je važno ako se ronilac nalazi na
većoj dubini.

Prvi stepen može biti:
nebalansiran , koristi se za manje dubine i rekreativno ronjenje promena pritiska u boci – utiče
na performanse regulatora
balansiran, na njegovo funkcionisanje ne utiče promena - smanjenje pritiska u boci
Drugi stepen regulatora omogučava
roniocu da diše vazduh pod pritiskom
okoline na kojoj se nalazi.
Drugi stepen može biti
• primarni koji koristimo pri zaronu
• octopus (back up ili sekundarni )
koji se koristi u slucajevima, kada
zakaže primarni ili kada jedan od regulatora moramo da damo paru sa kojim ronimo,
Izlazi visokog i niskog pritiska iz prvog stepena služe za povezivanje dodatne opreme koja
stvara sigurnije i prijatnije ronjenje. Na izlaz visokog pritiska /to je pritisak koji vlada u boci/ se
priključuje podvodni manometar /obavezan deo za boce koje nemaju ventil rezerve/ ili ronilačka
konzola sa instrumentima. Na izlaze niskog pritiska /međupritisak/ se priključuje drugi stepen

regulatora, crevo kompenzatora plovnosti, a mogu se povezati dodatci kao što su rezervni drugi
stepen, i, eventualno, konektor za suvo ronilačko odelo. Obično na prvom stepenu regulatora
ima jedan ili dva priključka za visoki pritisak, 3 i više za niski pritisak. Ovi izvodi su najčešće
označeni slovima i različiti su po prečniku i poziciji, pa ih je nemoguće pomešati.
Način vezivanja regulatora na bocu je standardizovan, a
u ronjenju su uobičajeni takozvani internacionalni i
DIN-način.
Održavanje:
Regulator treba nakon svakog ronjenja oprati u čistoj i slatkoj vodi i ne
držati ga na suncu.
nakon skidanja regulatora sa boce na prvi stepen stavljamo zaštitni
kapicu kako bismo sprečili ulazak vode u suvu komoru prvog stepena.
Regulator treba bar jednom godišnje poslati na pregled kod stručnog
lica, a svake dve godine na servis i testiranje.

RONILAČKI INSTRUMENTI
Ronilački instrumenti obezbeđuju roniocu sve neophodne informacije koje on mora da ima kako
bi ronjenje bilo prijatno i sigurno. Najvažniji podaci koje ronilac tokom svakog ronjenja mora da
zna su:
- maksimalna dubina koja je postignuta tokom ronjenja
- trenutna dubina na kojoj se ronilac nalazi
- vreme provedeno pod vodom
Poznavanje podataka o dubini i vremenu je neophodno, kako bi ronilac bio siguran da ostaje u
granicama »krive sigurnosti« /vandekompresioni režim/, što je uobičajeno za rekreativno
ronjenje. Svaki ronilac pod vodom nosi svoje instrumente.
Postoji određena grupa podataka koja se smatraju korisnim i čije poznavanje doprinosi
sigurnijem i lepšem ronjenju. Ti podaci su:
- pravac kretanja

- okvirno preostalo vreme ronjenja /bazirano na trenutnoj dubini, trenutnoj potrošnji
vazduha i pritisku u boci/
- broj ronjenja napravljenih u poslednjih 12h
- trenutno vreme pod vodom /ili vreme provedeno u poslednjem ronjenju/
- trenutni površinski interval /ili poslednji površinski interval/
- bezbednost prelaska nadmorske visine od 300m
- dubina i vreme trajanja eventualnih dekompresionih zastanaka
Još jedna informacija je bitna za sigurno i ugodno ronjenje. To je podatak o preostaloj količini
vazduha u boci. On se može svrstati u grupu neophodnih informacija ukoliko ronilac koristi
ronilačke boce koje nemaju ventil rezerve.U tim slučajevima obavezan dodatak opremi je
manometar koji je vezan na izvod visokog pritiska prvog stepena regulatora.
Ronilački instrumenti se pod vodom mogu nositi na dva načina. Prvi način, koji je praktikovan
od početka rekreativnog ronjenja, podrazumeva nošenje instrumenata na podlaktici ruke. Drugi
način predstavlja tzv. Ronilačku konzolu, plastično kućište u koje su montirani instrumenti.
Zahvaljujući napretku tehnologije na konzolama se u novije vreme mogu naći i digitalni
instrumenti, pored standardnih analognih.
Analogni instrumenti su oni koji vrednost pokazuju mehaničkim putem.. Digitalni instrumenti
su novijeg datuma i vrednosti pokazuju na jednostavnom numeričkom displeju. Oni koriste
elektronske elemente i algoritme koji se menjaju u zavisnosti od promene napona,a koji pak
zavisi od ulaznih parametara od značaja za ronjenje ( pritisak okoline i vreme) tako da su
precizniji od analognih instrumenata. Osim preciznosti, digitalni instrumenti imaju još jednu
korisnu osobinu, a to je da na osnovu jednog,ili više ulaznih podatka,mogu da pomoču
ugrađenih algoritama da preračunaju ostale podatke od značaja za ronjenje.
Ronilački kompjuteri su kvalitetniji uređaji, koji pružaju više informacija.
MANOMETAR, SAT, DUBINOMER, DEKOMPRESIONE TABLICE, KOMPJUTER
PODVODNI MANOMETAR
Evropski tipovi pokazuju pritisak do 300 bara sa osenčenih prvih 50 bara kao znak da je to
minimalna količina vazduha sa kojom se mora krenuti u izron. Kod severnoameričkih
proizvođača manometri su baždareni do 3500-4000 psi sa prvih 500 psi u crvenom polju.
Najnoviji tipovi manometra su digitalnog tipa i
najčešće su integrisani u elektronske konzole
ili kompjutere. Oni su vrlo precizni, a neki
modeli omogućavaju i grafički prikaz količine
vazduha u boci.

Transmiteri – pritisak u boci se očitava na
kompjuteru.
Ronilačke konzole predstavljaju kombinaciju dva ili
više
ronilačkih instrumenata smeštenih u zajedničko kućište.
DUBINOMER
Jedan od najvažnijih instrumenata, bez kojeg se ne može baviti
rekreativnim ronjenjem je dubinomer. To je u stvari, manometar koji
meri pritisak vode i pokazuje ga na skali, koja je podeljena u metrima
/ili drugim jedinicama/. Dubinomeri prema konstrukciji mogu biti:
-Kapilarni
-Otvorena Burdonova cev
-Dubinomeri punjeni sa membranom –
-Digitalni dubinomer
Bez obzira na tip dubinomera, on bi morao da ima mogućnost da
pokazuje, osim trenutne, i maksimalnu dubinu koju je ronilac
postigao i da poseduje mogućnost podešavanja igle na nultu poziciju.

RONILAČKI SAT
Klasični /analogni/ ronilački sat-imaju bazel
Digitalni satovi- nemaju bazel, već poseduju štopericu koja
se koristi za merenje vremena Ronilački sat je jedini
instrument koji se ne postavlja na konzolu, već se
isključivo nosi na ruci.

DEKOMPRESIONE TABLICE
Dekompresione tablice služe da nam definišu
dinamiku izrona: brzinu i eventualne
zastanke u odnosu na dubinu i vreme koje
smo proveli pod vodom.
Dekompresione tablice obavezno sadrže
sledeće kolone:
Dubina ronjenja u metrima - označava
maksimalno postignutu dubinu bez obzira
koliko smo se zadržali na toj dubini;
Boravak na dnu u minutima – označava
vreme od početka zarona, postizanja
maksimalne dubine do početka aktivnog
izrona;
Dekompresioni zastanci – stepenasta
dekompresija koja se vrši na po tri metra od
površine sa vremenima zastanka izraženo u
minutima;
Dekompresione tablice mogu da imaju
oznake grupe ponavljanja za sukcesivna
ronjenja
Ronjenje unutar "krivulje sigurnosti"
Ovaj pojam podrazumeva ronjenje u okviru dubine i vremena kada nije potrebno vršiti
dekompresine zastanke ili tzv. ronjenje u ne-deco režimu. Krivulja sigurnosti predstavlja grafički
prikaz.

PRINCIPI UPOTREBE PROFILAKTIČKIH DEKOMPRESIONIH TABLICA:
Ako u tablicama nema tačne dubine na kojoj je ronjeno onda se kao osnova za dekompresiju
uzima najbliža veća dubina;
Ako u tablicama nema tačnog vremena provedenog na dnu onda se kao osnova uzima najbliže
duže vreme;
Brzina izrona do prvog zastanka i između zastanaka treba da bude u skladu sa dozvoljenom
brzinom u tablicama, a preporučuje se do 10 metara u minuti;
Ako u koloni „dekompresioni zastanci“ nije navedeno vreme zadržavanja to znači da je reč o
ronjenjenju u „granicama krivulje sigurnosti“
Prilikom ronjenja u otežanim uslovima dekompresija se obavlja prema prvom sledećem
strožijem režimu ( prema većoj dubini).
Dubina ronjenja u metrima - označava maksimalno postignutu dubinu bez obzira koliko smo se
zadržali na toj dubini, vreme ronjenja označava vreme od početka zarona do početka aktivnog
izrona;

Pod vodom se lako dođe u situaciju da se ne ispoštuje unapred isplanirano ronjenje. Zbog takvih
situacija je neophodno imati sa sobom plastične ronilačke tablice koje omogućavaju da se
pravilno izvede dekompresija. Sa tablicama, koje ima uz sebe, ronilac izbegava situacije u kojima
izroni, a nije vršio neophodne dekompresione zastanke, ili je pak nepotrebno izronio, a mogao je
još da bude pod vodom.
Na tržištu se mogu naći različite tablice US-Navy, Bulmanove, »No-bubbles«, PADI i druge. Iako
se razlikuju u podatcima koje pružaju, zajedničko im je da su veoma sigurne i ronilac koji ih
koristi treba da se pridržava datih podataka.
Ronilačke tablice polako izlaze iz upotrebe zahvaljujući sve pristupačnijoj ceni kompjutera. Ipak,
i pored kompjutera, mnogi ronioci vole da ih imaju sa sobom, »za svaki slučaj«.
RONILAČKI KOMPJUTERI
Ronilački kompjuter objedinjujuje funkciju dubinomera, ronilačkog sata i dekompresionih
tablica
Ronilački kompjuter nas informiše o dubini ronjenja, vremenu koje smo proveli pod vodom
računa režime izronjavanja,kontroliše brzinu izrona, meri temperaturu, pamti ronjenja,
izračunava ekvivalente dubina na višim nadmorskim visinama
Ronilački kompjuter precizno izračunava zasićenost organizma
gasovima, na osnovu stvarno provedenog vremena na svakoj
postignutoj dubini tokom ronjenja. Time je eliminisana potreba
da se za preračunavanje u obzir uzima maksimalna postignuta
dubina. Čak šta više, kompjuter računa saturaciju i desaturaciju
organizma pri svakoj promeni dubine na osnovu vremena koje
je ronilac proveo na njima.
Na osnovu ovoga može se zaključiti da kompjuter dopušta
ronjenje prema graničnim /maksimalnim/ vrednostima, što je u
suprotnosti sa preporukom da se u tablicama nikad ne koriste
maksimalne vrednosti. Ronilački kompjuteri su tako pravljeni
da računaju više teoretski tkiva, sa različitim poluvremenima
zasićenja, pa u stvari dozvoljavaju samo još konzervativniji
profil ronjenja. Ipak, u isto vreme, precizno računajući stvarnu dubinu i vreme pod vodom i
desaturaciju organizma kada se tokom ronjenja smanjuje dubina, oni omogućavaju duže ronjenje
u vandekompresionom režimu /krivi sigurnosti/. Zato su kompjuteri mnogo korisniji od tablica
za multi-level ronjenja.
Za razliku od kalkulatora, kompjuteri obrađuju sve podatke koje dobiju, pa su u stanju da osim
standardnih informacija pruže i dodatne podatke, kao na primer:
- kada krenuti u izron da bi se ostalo u vandekompresionom režimu
- količinu preostalog vazduha u boci, predstavljenu u minutima
- vreme trajanja i dubine za eventualne dekompresijone zastanke
- upozoravaju na prekoračenje brzine izrona (10m/min.)

- dnevnik sa poslednjih ronjenja i na osnovu njih preračunata »granica sigurnosti« za
ponovljena ronjenja i sl.
Posebnu vrednost predstavlja automatsko podešavanje za ronjenja na nadmorskim visinama
različitim od nivoa mora.
DAN EUROPE PREPORUČUJE
(bez obzira na “savet” vašeg ronilačkog kompjutera):
Nemojte leteti avionom ukoliko je od poslednjeg ronjenja, koje nije zahtevalo dekompresione
zastanke, prošlo manje od 12 sati!
Nemojte leteti avionom ukoliko je od poslednjeg ponovljenog ronjenja ili dekompresionih
ronjenja, prošlo manje od 24 časa!
Ne prelazite preko granica svojih mogućnosti, svoje obučenosti i ne kršite standarde
preporučenih režima ronjenja!
Planirajte svoje ronjenje i ronite po svom planu !!!
POSEBNA OPREMA I PRIBOR
-Ronilački nož
-Podvodne lampe
-Zastavice i bove
-Pomoćni izvori vazduha

RONILAČKI NOŽ
Nož predstavlja osnovni ronilački alat. Tokom ronjenja može često do-
ći do situacija koje zahtevaju da se nešto preseče ili odlomi. Isto tako, nož predstavlja vrlo
koristan osnov za merenje predmeta pod vodom.
Održavanje
Ronilački noževi se održavaju ispiranjem čistom vodom posle svakog ronjenja, bez obzira da li je
ono vršeno u slanoj ili slatkoj vodi. Nezavisno od tipa zaštite noževi često pokazuju tendenciju
korodiranja. Iz tog razloga potrebno ih je posle ispiranja obrisati. Takođe, i korice treba isprati i
prosušiti, jer se nož mora ostavljati na suvo mesto. Ne preporučuje se naknadno oštrenje noževa,
jer se na taj način obično skida zaštita od rđanja.
SIGNALNA BOVA je jedan od retkih delova ronilačke opreme čiju
upotrebu propisuje većina lokalnih zakona o obavljanju podvodnih
aktivnosti. Uglavnom je loptastog oblika i povezana je sa roniocem ili
brodom tankim konopom, sa ronilačkom zastavom označava zonu
ronjenja i na taj način upozorava sve koji se nalaze u blizini na oprez.

PODVODNE LAMPE
Dobro opremljen ronilac u svom kompletu opreme obavezno ima i podvodnu lampu.
Na većim dubinama zbog slabijeg prodora svetlosti je dosta tamno i vidljivost je smanjena.
Takođe je i zbog loma svetlosti drugačije raspoznavanje boja koje već kod dubine od 6 - 7 metara
gube svoja svojstva koja imaju iznad površine.
Podvodne lampe razlikujemo po velicini ( vezano za napajanje – akumulator ili baterije )
Razlikuju se i po izvoru svjetlosti. Nude se modeli s halogenim, LED i HID (High Intensity
Discharge) sijalicama.

POMOĆNI IZVORI VAZDUHA
PONY-BOCA
Ovo je klasičan ronilački cilindar malog kapaciteta. Postavlja se ili pored glavnog aparata ili se
pričvršćuje između boca koje čine dvoboc, i u njen sastav dolazi standardni regulator.
Ovaj sistem se koristi kao potpuno nezavisan izvor vazduha, tako da u slučaju potrebe
obezbeđuje nesmetano disanje bez obzira na razlog prestanka doziranja glavnog aparata.
Zahvaljujući svojoj zapremini /2-5 litara odnosno 400-1000 litara vazduha na 200 bara/
omogućuje ne samo izron, već i obavljanje kraćih dekompresionih zastanaka.
BOCA ZA IZRON /SPARE AIR/
Ovo je sličan sistem kao PONY-boca. Razlika je utoliko što minijaturna boca ne koristi
standardni regulator. Kod nje je na glavni ventil montiran specilalan usnik koji zamenjuje
regulator. Ova boca ne dozvoljava duže disanje, već omogućava samo par udaha, koji su obično
dovoljni za bezbedan izron. Boce za izron, se proizvode u zapreminama od 0,22; 0,37 i 0,4 litara
/u zavisnosti od proizvođača/, što na pritisku od 200 bara, na koji se pune, daje od 44 do 80 litara
vazduha

RONILAČKI ZNACI
SIGNALIZACIJA ISPOD POVRŠINE
Komunikacija je veoma važna u ronjenju, pa se zbog ograničenja koje uslovljava voda
primenjuju različite tehnike. Na površini se upotrebljavaju signali rukama, zastavicama,
pištaljkama ili sirenom, podvodnom lampom i ritmički signali.
Pod vodom se koriste znaci koji se daju rukama, lampom i ritmički signali.
Odeđeni znaci koji su od većeg značaja prihvaćeni su međunarodno i njihovo poznavanje je
obavezno. Takođe, postoje i znaci koji nisu obavezni ali su u upotrebi svuda u svetu i
umnogome olakšavaju sporazumevanje pod vodom.
SVI ZNACI KOJI SE DAJU DRUGIMA MORAJU BITI /OD SUPROTNE STRANE/
PONOVLJENI KAO POTVRDA PRIJEMA I PRIHVATANJA.
Sporazumevanje pod vodom
ZARONI
Znak kojim se obaveštavaju ostali ronioci da
krenu u zaron. Upotrebljava se i pod vodom
kada se treba spustiti na veću dubinu.
OK
Koristi se i kao pitanje i kao odgovor , ako je
sve u redu i kao potvrda razumevanja drugog
znaka.
NEŠTO NIJE U REDU
Obaveštavaju se ostali ronioci da nešto nije u
redu, ili se neko ne oseća najbolje ali situacija
ne zahteva nikakvu intervenciju. Daje se
ispruženom šakom sa raširenim prstima koja
se rotira oko svoje uzdužne ose.
POKAZIVANJE
Na ovaj način se pokazuju objekti ili osobe pod
vodom

NEMAM VAZDUHA
Obaveštavaju se ostali u grupi da je ronilac
ostao bez vazduha. Nakon toga je potrebno
objasniti da li će ronilac izroniti ili je potrebno
bratsko disanje.
POVUCI MOJU
REZERVU
Ovaj znak se daje kad ronilac ne može da
dohvati ručicu rezerve na boci i potrebna mu je
pomoć.
POVUKAO SAM
REZERVU
Obaveštavaju se ostali ronioci da je ronilac
oslobodio rezervnu količinu vazduha u boci.
STOP
Označava se da se ronilac ili grupa zaustavi, ili
da se prekine sa aktivnost.
IZRONI
Obaveštavaju se svi ronioci da treba krenuti ka
površini. Upotrebljva se i za obaveštavanje da
treba smanjiti dubinu.
OK
Daje se na površini kada je ronilac udaljen i
standardni znak se dobro ne vidi.
OK
Daje se takođe na površini kada je jedna ruka
zauzeta.
POTREBNA POMOĆ Daje se na površini kada je ronilac blizu

POTREBNA POMOĆ Daje se na površini kada je ronilac udaljen.
OK
Znak koji se daje noću. Ima isto značenje kao
standardni znak.
NEŠTO NIJE U REDU
Znak koji se daje noću. Ima isto značenje kao
standardni znak.
POTREBNO BRATSKO
DISANJE
Daje se drugom roniocu kada je neophodno
primeniti bratsko disanje.
VRTOGLAVICA
Znak kojim se ostali ronioci ili vođa grupe
obaveštavaju da je došlo do vrtoglavice (usled
otežanog izjednačavanja pritiska, pijanstva
dubine itd.)
SAKUPLJANJE
Zahtev drugim roniocima u grupi da se okupe
u krug i obrate pažnju na vođu grupe.
KOJI PRAVAC
Pitanje koje se postavlja okretanjem šake sa
ispruženim palcem.
SMER
Odgovor na pitanje KOJI PRAVAC. Rukom se
označava osnovni pravac.
ISPOD,IZNAD,OKOLO
Ovo je precizniji odgovor na pitanje KOJI
PRAVAC. Rukom se preciznije objašnjava put
kojim treba poći.
TI VODI, JA PRATIM Sa ovim znakom se menja vođstvo para (ili
grupe) dogovoreno pre ronjenja.

USPORI Obaveštavaju se ostali da uspore kretanje,
vršenje neke radnje ili ritam disanja.
OSTANI NA TOJ
DUBINI
Obično sledi posle znaka ZARONI ili IZRONI.
Daje se ispruženom šakom okrenutom na dole
sa raširenim prstima koja se pomera levo-
desno.
NISAM IZJEDNAČIO
PRITISAK
Obaveštavaju se ostali ronioci da ronilac ima
problema sa izjednačavanjem pritiska u ušima.
ZAJEDNO RONITI
Ovim se znakom obično upozoravaju ronioci
koji su udaljeni od grupe da treba da ostanu
zajedno sa ostalim roniocima.
NAPOMENA: Na upućeno pitanje pod vodom od strane nekog ronioca drugom obavezan je
odgovor.
ZNACI KOJI SE DAJU NOĆU
Znaci svetiljkom se daju kada je ronilac udaljen, a ako je u blizini daju se uobičajeni znaci
osvetljeni lampom.
»OK« - Ima isto značenje kao i standardnio znak.
»NEŠTO NIJE U REDU« - Ima isto značenje kao i standardni znak.

T 4. TOKSIČNO DELOVANJE GASOVA U RONJENJU
Uzroci, znaci i simptomi, prevencija i sanacija
- Daltonov zakon (ponavljanje)
- Kiseonik (hipoksija i hiperoksija)
- Azot
- Ugljendioksid
- Ugljen monoksid
TOKSIČNOST GASOVA
Prilikom rekreativnog i sportskog ronjenja se kao medijum za disanje uglavnom koristi
vazduh –mešavina gasova koju (približno) čine: kiseonik 21%, azot 78%, a ostalo su ugljen
dioksid 0,03% i retki gasovi u tragovima: argon, neon, ksenon, helijum, vodonik i dr. Poslednjih
godina se sve više i za rekreativno ronjenje, koriste medijumi sa povećanom koncentracijom
kiseonika (npr. Nitrox - do 40% kiseonika), ili druge mešavine kiseonika, helijuma, azota
(Trimix, Heliox).
Efekti gasova na ljudski organizam zavise isključivo od njihovog parcijalnog pritiska u
medijumu koji se udiše i posledične vrednosti parcijalnog pritiska koji ostvaruju u krvi i
tkivima, što zavisi od još nekih dodatnih faktora ( ventilacije pluća, transfera gasa preko
pluća u krvotok, efikasnosti krvotoka i stanja tkiva i ćelija).
Parcijalni pritisak gasa se određuje kada je poznat procenat njegove zastupljenosti u mešavini
koja se udiše i ukupni pritisak iste mešavine, a prema formuli:
Pp = (Pr x PA)/100, gde je Pp= parcijalni pritisak gasa; Pr = procenat gasa u mešavini; PA=
apsolutni pritisak mešavine.
Primer za određivanje parcijalnog pritiska kiseonika, prilikom udisanja vazduha, na nivou
mora i pritisku vazduha od 1 bar ( približno 1 ATA - apsolutne atmosfere):
Pp kiseonika = ( 21% x 1 bar) /100 = 0,21 bar
Za većinu gasova koji se koriste za disajne medijume, postoji raspon vrednosti njihovih
parcijanih pritisaka u okviru koga je bezbedno udisati ih. Van toga, dolazi do ispoljavanja
štetnih, odnosno toksičnih efekata gasova na ljudski organizam, što se može i mora sprečiti
pažljivim planiranjem svakog ronjenja.
KISEONIK
Iako neophodan za život, kiseonik može biti vrlo opasan ukoliko se udiše pod parcijalnim
pritiskom koji je van raspona od 0,16 – 0,4 bar.
Vrednosti ispod 0,16 bar dovode do nedostatka kiseonika u organizmu (tzv. hipoksije),
tkiva mogu pretrpeti oštećenja, a posebno moždano tkivo koje je u ovom slučaju i najosetljivije.

Parcijalni pritisci kiseonika ispod 0,1 bar dovode do nesvestice, a za kratko vreme i do smrti.
Dugotrajno udisanje kiseonika pod Pp većim od 0,4 ( više sati ili dana), izaziva postepene
promene na finim strukturama pluća (plućni oblik kiseoničke toksičnosti), a u odmaklim
fazama dovodi do pojave kašlja, bola iza grudne kosti, otežanog disanja sa poremećenom
razmenom gasova i razvojem fibroze pluća.
Relativno kratkotrajno izlaganje Pp kiseonika većem od 1,6 bara ( 10-40 minuta) prilikom
ronjenja, dovodi do nervnog oblika toksičnosti koji se u početku manifestuje sužavanjem
vidnog polja, mučninom, tikovima-trzajevima malih mišićnih grupa na licu i može dovesti do
epileptičnog napada, koji je pod vodom uglavnom fatalan. Zbog toga je danas preporuka da
parcijalni pritisak kiseonika u mešavinama koje se koriste za ronjenje ne prelazi 1,4 bara.
Prilikom lečenja hiperbaričnim kiseonikom (u hiperbaričnim komorama), maksimalna
vrednost Pp kiseonika ne sme preći 2,8-3,0 bara. Ovako visoke vrednosti Pp kiseonika se koriste
za lečenje dekompresione povrede, gasne gangrene i trovanje ugljen monoksidom.
Pacijenti u komori mogu podneti ove vrednosti Pp kiseonika za razliku od ronilaca koji se
nalaze u imerziji (u vodenoj sredini), izloženi su fizičkom naprezanju, pothlađivanju i toksičnim
efektima ostalih gasova u mešavini.
HIPOKSIJA /nedostatak kiseonika/
Hipoksija je stanje izazvano nedostatkom kiseonika u organizmu koje nastaje zbog smanjenja
parcijalnog pritiska u udahnutom vazduhu, ili nemogućnosti da već udahnuti kiseonik bude
iskorišćen. Može biti hronična /kada se zbog bolesti pluća ili srca ne iskoristi sav uneti kiseonik/
ili akutna, koja je za ronjenje važnija, kada kiseonik u udahnutom vazduhu padne ispod
optimalnog nivoa. Hipoksija se javlja naglo, i često bez ikakvog upozorenja.
Praktično jedini znak koji se javlja pri hipoksiji je nagla nesvestica. Ponekad joj prethodi
euforično stanje kada osoba nije u stanu da pravilno proceni situaciju, a posle incidenta se ne
seća hipoksije i smatra da je sve bilo u redu. Zbog tog subjektivnog osećanja pogođeni nije u
stanju da pomogne sam sebi.
Prva pomoć:
- izneti pogođenu osobu na atmosferu sa normalnim procentom kiseonika /na površinu/
- kod težih slučajeva hipoksije /prestanak disanja i srčane radnje/
- preduzeti reanimaciju
Ronioci na dah, a naročito podvodni ribolovci, često forsiraju dužinu boravka pod vodom i u
fazi izrona dožive hipoksiju i gubitak svesti
Za vreme boravka na dubini zbog povećanog opšteg pritiska visok je i parcijalni pritisak
kiseonika u plućima. Tokom izrona naglo se smanjuje opšti pritisak pa i parcijalni pritisak
kiseonika, te se neposredno pred površinom dostiže opasna hipoksična zona kada se gubi svest.

HIPERVENTILACIJA predstavlja forsirano, ubrzano i produbljeno disanje koje traje neko
vreme.Više od dva-tri respiratorna ciklusa forsiranog disanja remete fiziološko stanje organizma.
Hiperventilacijom značajno snižavamo količinu CO2 u organizmu, čime odlažemo pojavu gladi
za vazduhom.
HIPEROKSIJA /trovanje kiseonikom/
Kiseonik je gas koji je neophodan za održavanje života, ali ukoliko se diše pod povišenim
pritiskom, ponaša se kao jak otrov. U rekreativnom ronjenju sa komprimovanim vazduhom je
veoma redak slučaj trovanja, i do pojave hiperoksije dolazi samo na dubinama na kojima
parcijalni pritisak O2 poraste preko kritične granice koja iznosi od 1,6 do 2,5 bara. Dubina na

kojoj parcijalni pritisak kiseonika dostiže tu granicu se može izračunati pomoću Daltonovog
zakona.
P . V
P1 = ----------------
100
odnosno:
100 . p1
P = -------------------
A
Gde je :
P1 – parcijalni pritisak
P – apsolutni pritisak
A – procenat gasa u smeši
Pošto se za rekreativna ronjenja koristi i atmosferski vazduh gde je kiseonik zastupljen sa 20%
znači da će se kritičan nivo parcijalnog pritiska kiseonika od 1,6 bara dostići na dubini od 70m.
100 . 1,6
P = ----------------------- = 8atm =70m
20
U profesionalnom ronjenju sa gasnim mešavinama i aparatima sa zatvorenim krugom disanja,
relativno često dolazi do toksičnog delovanja kiseonika.
Trovanje se javlja u dva oblika:
- PLUĆNI OBLIK /Loran-Smitov efekt/ i
- NEUROTOKSIČNI OBLIK /kiseonikova epilepsija ili Pol Bertov efekt/
TOKSIČNI EFEKTI AZOTA - AZOTNA NARKOZA
Svim roniocima je poznato da udisanje azota pod povišenim pritiskom, odnosno vazduha
kao medijuma za disanje koji sadrži 78% azota, na dubinama preko 30 metara, izaziva osećaj i
stanje slično pijanstvu.
Sa povećanjem dubine, ispoljavaju se još neprijatniji simptomi u vidu neadekvatnog
rasuđivanja, omamljenosti, poremećene koordinacije pokreta, pospanosti, a kasnije i pojave
halucinacija ili velike uznemirenosti.
Smanjenjem dubine, simptomi se polako ublažavaju ili otklanjanju.
Utreniranost i često upražnjavanje ronjenja odlažu ispoljavanje ovih efekata azota, ali su
individualne razlike vrlo velike, kao i intraindividualne- isti ronilac može biti osetljiviji ukoliko
roni gladan, neispavan, pothlađen, nalazi se pod stresom, vrši težak fizički rad pod vodom ili je
prethodnog dana konzumirao alkoholna pića.
Toksični efekti azota su i najvažniji razlog zbog čega se ronjenja sa vazduhom ograničavaju
na maksimalnu dubinu od 40metara, odnosno ustanovljena je sigurnosna granica maksimalno

dozvoljenih vrednosti parcijalnog pritiska azota od 3,95 bara u mešavini koja se diše, a u okviru
koje bi ronjenje trebalo da bude bezbedno.
TOKSIČNI EFEKTI UGLJEN DIOKSIDA
Ugljen dioksid je produkt metabolizma koji se neprestano stvara u organizmu, ali se
efikasno odstranjuje puferskim mehanizmom krvotoka i disanjem (izdahom). Nagomilavanje
ugljen dioksida u organizmu je obično posledica njegovog pojačanog stvaranja i neadekvatne
ventilacije, odnosno odstranjivanja posredstvom disanja. U ređim slučajevima može biti
posledica udisanja medijuma koji sadrži nedozvoljeno visoke koncentracije ovog gasa > 1% na 1
ATA mešavine (Pp CO2 > 0,01 bar odnosno > 10 mbara : loša ventilacija rekompresione
komore, podmornice, habitata, teške opreme za ronjenje, loš kvalitet gasa u ronilačkim bocama
ili problem sa opremom zatvorenog kruga disanja - ribrideri i istrošenost absorbenta za CO2.
Prilikom ronjenja sa bocama se ispoljava zbog štednje vazduha od strane ronilaca (skip
breathing), zamaranja prilikom ronjenja, vršenja podvodnih radova na dubinama preko 30
metara (velika gustina gasa - pojačan disajni rad, ali i otpor regulatora).
Prvi simptomi su osećaj nedostatka vazduha – glad za vazduhom i glavobolja. Na suvom se
mogu uočiti pojačano znojenje i crvenilo kože. Ukoliko se ne reaguje na vreme mogu se razviti i
teški simptomi: mučnina, omamljenost, konfuzno stanje i nesvest.
Ukoliko se ronilac zamori i oseća glad za vazduhom, mora prestati sa kretanjem pod vodom
i pokušati da smiri disanje u vidu ređih ali dubljih udaha. Vođe ronjenja moraju prepoznati i
reagovati na prve znake umora i ubrzanog disanja kod članova svoje grupe, ali i prilagoditi
režim ronjenja i brzinu kretanja pod vodom prema potrebi najmanje utreniranog ronioca.
HIPERKAPNIJA /trovanje ugljen – dioksidom/

Hiperkapnija, takođe, poznata i kao HIPERKARBIJA, nastaje kada CO2 u udahnutom vazduhu
pređe nivo od 2-3%. Najčešći uzrok je kada ronilac ne diše sporo i dovoljno duboko, što rezultuje
smanjenim tidalnim kapacitetom i povećanim mrtvim vazdušnim prostorom u alveolama.
Najčešći uzrok je kontanimirani vazduh u bocama.
Prva pomoć:
- povratak na površinu
- usporeni /smanjeni/ pokreti
- normalno disanje

TROVANJE UGLJEN MONOKSIDOM
Visoka koncentracija ugljen monoksida (> 50 ppm na 1 ATA mešavine, odnosno Pp CO >
0,05 mbara u medijumu za disanje ronilaca predstavlja veliki propust u organizaciji ronjenja.
Nalazi se u izduvnim gasovima i dimu, produktima rada motora, koji bivaju usisani od stane
kompresora. Ovaj gas ima veliki kapacitet vezivanja za hemoglobin (strukturu koja se nalazi u
crvenim krvnim zrncima i transportuje kiseonik do ćelija), čak 250 puta veći od kiseonika, koga
istiskuje iz veze sa hemoglobinom i uzrokuje pojavu hipoksije i značajna oštećenja tkiva –
posebno nervnog sistema.
Prvi simptomi - glavobolja i mučnina se ispoljavaju posle dostizanja određene dubine, a
pojačavaju se prilikom izrona.
Teški simptomi podrazumevaju povraćanje, konfuziju, omaglicu, vrtoglavicu, teško disanje,
opštu slabost, nesvesticu, konvulzije a može doći do smrtnog ishoda.
Prva pomoć se sastoji u davanju 100% kiseonika na površini i prilikom transporta u bolnicu, a
ispoljavanje bilo kog teškog simptoma zahteva lečenje u hiperbaričnoj komori.
CO ( kao i CO2 ) može dospeti u boce prilikom punjenja kompresorom na benzinski ili dizel
pogon.
Trovanje ugljen-monoksidom je moguće i izvan ronjenja, ali pod vodom gde vlada povišen
pritisak, postaje kompleksnije. Skoro isključivo se javlja iz kontaminiranih boca u koje je dospeo
prilikom punjenja. Prisustvo CO je teško detektovati, jer je to gas bez mirisa i ukusa.
Ugljen-monoksid se vezuje sa hemoglobinom u krvi i onemogućava ga za prenos kiseonika.
Hemoglobin se vezuje lakše sa ugljen-monoksidom nego sa kiseonikom /200-250 puta/, a teško se
i dugo oslobađa. Potrebno je 8-12 sati da se uneti CO izdvoji iz organizma. Uticaj ugljen-
monoksida na organizam zavisi i od dužine i količine udisanja ovog gasa. Prvi simptom trovanja
je osećaj pritiska u glavi /u temenu i slepoočnicama/. Sa porastom koncentracije gasa javlja se
šum u ušima, vrtoglavica, mučnina i povraćanje, drhtanje prstiju, opšta slabost i gubitak svesti, a
ponekad i konvulzije /grčevi/. Može se javiti i jarko crvenilo usana i ispod noktiju, mada to nije

uvek slučaj. U najtežim slučajevima mogu nastati psihički poremećaji, paraliza pa čak i trajna
oštećenja mozga.
Prva pomoć je da otrovani krene u izron do eventualnog prvog zastanka dekompresije, gde mu
treba omogućiti disanje sa drugim aparatom ili ako je moguće sa kiseonikom, u kom slučaju
mora imati pratioca. Ovo obično dovodi do poboljšanja i postupno do nestajanja simptoma
trovanja. Na površini ga treba raspremiti i držati na čistom vazduhu i po mogućnosti dati čist
kiseonik. Ukoliko je otrovani bez pulsa i ne diše treba mu dati veštačko disanje i masažu srca.
Trovanje ugljen-monoksidom je lakše sprečiti nego povređenom pružiti prvu pomoć. Posebnu
pažnju treba obratiti na izbor, montažu i održavanje kompresora, a naročito filtera za vazduh.
Filteri treba da su što kvalitetniji jer oni od aktivnog uglja i silikagela ne štite od ugljen-
monoksida. Preporučuje se upotreba kompresora sa pogonom na elektromotor, a ukoliko to nije
moguće, posebnu pažnju treba obratiti da usisni ventil /za vazduh/ bude što je moguće vuše
udaljen od izduvnog ventila i da vetar duva u pravcu od usisnog ka izduvnom ventilu.
Prva pomoć:
- povratak na površinu
- odstraniti izvor ugljen-monoksida
- kontrolisati disanje i puls i primeniti reanimaciju ako je potrebno
- što pre kontaktirati kvalifikovanu medicinsku pomoć
- hospitalizacija

T 5. OSNOVI FIZIOLOGIJE RONJENJA
- Čula (vid i sluh pod vodom sa opisom oka i uha)
- Respiratorni sistem
- Kardiovaskularni sistem
VID POD VODOM
Čovekovo oko funkcioniše tako što odbijenu svetlost od objekta koji se posmatra pretvara u
električne inpulse i šalje ih u mozak.
Svetlost se u vodi menja usled zamućenosti,
rasipanja, apsorpcije i refrakcije.
-Zamućenost vode, bilo da je organskog
/plankton i sl./ ili neorganskog /mulj/ porekla,
sprečava prodor svetlosti u dubinu.
-Čak i u vrlo čistoj vodi, svetlost se rasipa i
savija.Mada difuzija smanjuje količinu svetlosti
pod vodom, ona čini da se i ta raspoloživa
svetlost rasipa još više i time se smanjuju ili se
potpuno eliminišu senke pod vodom.
Voda ima mogućnost da apsorbuje elektromagnetne talase, a samim tim i svetlost. Dok prodire u
vodu, svetlost biva apsorbovana sa porastom dubine. Sa porastom dubine, prvo se gubi crveni
deo spektra, zatim narandžasti, i na kraju žuti i ljubičasti. Zbog svega toga glavni faktor
raspoznavanja pod vodom nije boja, već kontrast predmeta.

Poslednja osobina svetlosti koja ima uticaj na ronjenje je refrakcija.
Svetlost se savija pri prelasku iz vazduha u vodu i obratno. Iz tih razloga predmeti se vide
neoštro /jer se projektuju iza mrežice/, a oko se ponaša kao dalekovido 32 dioptrije. Iz tih razloga
ronioci koriste masku sa staklom koja izoluje oko od vode čime se postiže zadovoljavajuća
oštrina vida.
Ovo uzrokuje da se posmatrani objekat prikazuje bliže za ¼ nego što je stvarna udaljenost.
Refrakcija, takođe, utiče i na prividno uvećavanje predmeta ispod vode za oko 1/3 od stvarne
veličine.

SLUH POD VODOM
Pošto je voda gušća od vazduha,zvuk se u vodi prenosi četiri puta brže nego u vazduhu.
Zbog te brzine, ronilac čuje odlično ispod vode, ali teško određuje izvor zvučnih talasa. U
vazduhu čovek određuje pravac na osnovu
kašnjenja dolaska zvuka u jedno i drugo uho.
Kada je brzina zvuka povećana, kao što je to
slučaj pod vodom, kašnjenje je vrlo malo, pa
ronilac nije u mogućnosti da odredi pravac
odakle zvuk dolazi.U vodi se zvuk prima preko
cele površine glave. ( koštana provodljivost )
Na kraju, treba reći da na problem prenosa
zvuka pod vodom indirektno utiče i temperatura
vode.Ukoliko u vodi postoje pojasevi različite
temperature, energija zvučnog talasa se
drastično menja pri prolasku, tako da između
izvora zvuka i mesta gde se on više ne čuje, često
može biti samo par metara.
Ljudsko uho određuje smer dolaska zvuka, upravo zbog kašnjenja u dolasku zvuka u
jedno uho u odnosu na drugo uho. Ovo kašnjenje na vazduhu iznosi oko 0,03 sek, što
nam je dovoljno da odredimo smer dolaska zvuka sa greškom od samo 30. Pod vodom,
zbog već pomenute razlike u brzini prostiranja zvuka, nismo u stanju da odredimp smer
dolaska zvuka, pa zbog toga tokom ronjenja imamo osećaj da zvuk koji čujemo dolazi sa
svih strana. Jedan od čestih uzroka ronilačkih udesa su povrede ronilaca nastale od
brodske elise. Zbog toga uvek tokom ronjenja, a naročito tokom izronjavanja, vodimo
računa da li nam se neki zvuk približava (tj. da li njegov intenzitet raste)

Da bi pravilno funkcionisao, naš organizam zavisi od nekoliko sistema čiji je rad usko povezan i
zavisan je jedan od drugoga. Iako su svi životni procesi važni za čoveka, sa stanovišta ronjenja,
najbitnija je razmena gasova u organizmu, pri čemu posebnu ulogu imaju cirkulatorni i
respiratorni sistem.
RESPIRATORNI SISTEM
sastoji se od disajnih puteva (nosa, nazofarinksa, dušnika) i pluća. Respiratorni sistem obavlja
razmenu gasova između organizma i spoljašnje sredine.
Glavna funkcija respiratornog sistema je da obezbedi kiseonik koji je neophodan organizmu i da
odstrani ugljen-dioksid.
Kiseonik je važan gas za metabolizam čoveka i potreba za njim se javlja kod svih ćelija u
organizmu. Mozak i nervni sistem zahtevaju neprekidno snabdevanje, a njihove ćelije odumiru u
roku od par minuta ukoliko snabdevanje kiseonikom prestane.
Kiseonik se u organizam unosi disanjem. Disanje je stalan proces i sastoji se od udaha i izdaha.
Udah /inspiracija/ počinje kada se u telu poveća nivo ugljen-dioksida, a smanji nivo kiseonika,pri
čemu je CO2 primaran za kontrolu disanja.
U plućima se gasovi razmenjuju u alveolama koje su okružene plućnim kapilarima. Mehanizam
po kojem se odvija razmena gasova je difuzija-težnja gasa da se kreće od nivoa veće
koncentracije ka manjoj.

Izdah /ekspiracija/ sledi neposredno nakon udaha. To je proces pri kojem dolazi do pasivnog
opuštanja dijafragme. Time se grudni koš sužava i primorava pluća da izbace vazduh i vodenu
paru, zadržavajući ipak izvestan ostatak tog vazduha. Ritam disanja iznosi oko 15 puta u
minutu, ali tokom vežbi, napornog rada i sl. Brzina se povećava pošto se i potrošnja kiseonika i
produkcija CO2 takođe povećava.
Udahom, se u organizam unosi svež vazduh i sa njim nova količina kiseonika. Normalan udah
odraslog čoveka u stanju mirovanja iznosi oko 500cm3 vazduha, a pri vršenju težeg fizičkog rada
može iznositi i 2000cm3. Ova se količina se zove respiratorni volumen. Nakon ove količine u
organizam je moguće uneti još do 2000cm3(obično 500cm3) što se zove rezervni inspiratorni
volumen
Sav vazduh koji je unet u organizam nije iskorišćen za razmenu gasova. Postoji određeni prostor
u disajnim putevima u kojima se on zadržava, i odatle odstranjuje sledećim izdahom. Taj prostor
se naziva mrtvi vazdušni prostor, a količina vazduha koja nije iskorišćena mrtvi volumen. Slično
kao kod udaha, i posle normalnog izdaha moguće je forsirano izdahnuti oko 1500cm3 vazduha
što čini rezervni ekspiratorni volumen.
Količina vazduha koja se normalno unese i iznese iz organizma naziva se tidalni kapacitet.
vitalni respiratorni volumen ≈ 2,5l
kapacitet rezervni inspirativni volumen ≈ 0,5l
≈ 4,5 l rezervni ekspirativni volumen ≈ 1,5l
rezidualni volumen ≈ 1,5l
-------------------------------------------------------
totalni kapacitet ≈ 6l
U plućima uvek ostaje određeni nivo vazduha. On se ne može nikad izdahnuti, nego se meša sa
novom uzdahnutom količinom vazduha. Ta količina iznosi oko 1500cm3 vazduha i zove se
rezidualni volumen .

Minutni ventilacioni volumen je količina vazduha koja se u jednom minutu provetri kroz pluća.
U stanju mirovanja on iznosi 8 litara, dok za vreme težeg rada ili sportske aktivnosti ova
vrednost se može više puta premašiti što iznosi oko 25 - 40 litara vazduha.
Minutni ventilacioni volumen je veoma važna veličina, jer se na osnovu poznavanja potrošnje
vazduha vrši izračunavanje autonomije aparata
CIRKULATORNI SISTEM /KRVOTOK/
Krvotok obezbeđuje snabdevanje svih ćelija organizma neophodnim elementima ishrane:
kiseonikom, koji krv uzima iz pluća i hranjljivim sastojcima koje krv upija kroz resice creva.
Glavni činioci krvotoka su krv, srce, i sistem vena i arterija /kardiovaskularni sistem/.
-Krv se sastoji od pločastih ćelija i tečnosti i prenosi hranljive sastojke i kiseonik, a odstranjuje
produkte sagorevanja i ugljen-dioksid. Glavni sastojci su:
1.Plazma je tečan deo krvi i sastoji se od 90% vode.2.Eritrociti / crvena krvna zrnca / nose
glavninu kiseonika za tkiva pomoću hemoglobina koji lako vezuje i oslobađa kiseonik i bez koga
bi krv morala da teče 20 puta brže da bi zadovoljila sve potrebe organizma za kiseonikom.
3.Leukociti / bela krvna zrnca / zadatak im je da uvuku u sebe i svare mikrobe i ostale štetne
čestice koje prodru u krvotok.
4.Trombociti /krvne pločice/ zaduženi su da zgrušaju krv na mestu povrede i spreče njeno
isticanje.
KARDIOVASKULARNI SISTEM
čine: srce, arterije, vene i kapilari.
1.Srce je mušićni organ i podeljeno je na dve pretkomore koje primaju krv i pumpaju je u dve
komore. Odatle se krv prosleđuje dalje u krvotok.
2.Krvotok predstavlja stalno kretanje krvi, ali ne neprekidno, već u talasima. Put jedne kapi krvi
kroz čitav ciklus izgleda ovako:
Iz pluća izlazi oksidovana krv i ulazi u arterijsku stranu srca kroz levu pretkomoru, iz koje
prelazi u levu komoru. Iz leve komore izlazi u organizam koji preuzima kiseonik iz krvi, a daje
ugljen-dioksid, pretvarajući na taj način arterijsku /oksidovanu/ krv u vensku /redukovanu/.
Venska krv se vraća u vensku stranu srca, ulazeći u desnu pretkomoru, odakle prelazi u desnu
komoru, koja je šalje u pluća na oksidovanje. Ciklus kruženja krvi kroz organizam traje oko 20
sec. Svakim udarom srca formira se puls i krvni pritisak. Puls je frekfencija rada srca i iznosi za
odrasle 60-80 otkucaja u minutu. Krvni pritisak se meri u trenutku skupljanja /sistolni/ i u
trenutku opuštanja /distolni/ srca. Puls i pritisak mogu da porastu usled fizičkog napora, straha
ili stresa, ali se ubrzo nakon toga vraćaju u normalan režim rada.

Veliki krvotok počinje u levoj komori iz
koje polazi aorta.
Ona raznosi oksidovanu krv po čitavom
organizmu.
U tkivima se ćelijama predaje kiseonik, a u
krv ulazi ugljen-dioksid. Redukovana krv
se šupljim venama vraća u desnu
pretkomoru srca, a odatle ide u desnu
komoru.
Mali krvotok počinje u desnoj komori iz koje polazi plućna arterija koja se zatim grana na levu i
desnu arteriju koje redukovanu krv odnose u pluća.
U plućima se krv oksiduje (otpušta se CO2, a prima О2, hemoglobin u eritrocitima prelazi u
oksihemoglobin) i vraća plućnim venama u levu pretkomoru

T 6. BAROTRAUME
- Bojl-mariotov zakon (ponavljanje)
- Uši
- Sinusi
- Zubi
- Skviz ronilačke opreme
- Pluća
- Arterijska ( barotraumatska ) gasna embolija
BAROTRAUMA je povreda specifična za ronjenje i manifestuje se oštećenjem tkiva zbog
nemogućnosti da se pritisak u šupljinama tela ispunjenih gasom (pluća, srednje uho, sinusi
itd.) izjednači sa pritiskom okoline i da se brzo prilagođava promenama ambijentalnog
pritiska-prema Boyl-Mariott-ovom zakonu.
Najveće promene se registruju u prvih 10 metara dubine zato što se zapremina i pritisak
menjaju za 50%.

Barotrauma srednjeg uha je najčešća povreda u ronjenju uopšte. Češće se javlja prilikom zarona,
ali se može ispoljiti i u toku izranjanja. Manifestuje se osećanjem pritiska u uhu, bolom,
konduktivnim oštećenjem sluha, perforacijom bubne opne i vrtoglavicom zbog iznenadne
kalorične stimulacije. Posledica je nemogućnosti da se izjednači pritisak u srednjem uhu zbog
loše tehnike izjednačavanja pritiska, infekcije gornjih disajnih puteva i anatomskih deformacija.
IZJEDNAČAVANJE PRITISKA U SREDNJEM UHU
Izjednačavanje pritiska u srednjem uhu tokom zarona vrši se propuštanjem vazduha kroz
Eustahijevu tubu.. Za izjednačavanje većina ronilaca koristi TONBEE ili VALSALVA
MANEVAR
Tonbee manevar sastoji se od blokiranja nosnica, zatvaranja usta i gutanja
Valsalva manevar izvršava se tako da se začepe nosnice i lagano dune.
Frenzelov manevar; mišićima grla (gutanjem) potiskuje se vazduh u zatvoreni nos. Ovaj
manevar smanjuje mogućnost povrede okruglog otvora u srednjem uvu.
Čin gutanja ili duvanja povećava pritisak unutar nosne šupljine
Roniocima se često događa da pritisak izjednačavaju nakon što je već došlo do oštećenja. Ronilac
ne sme čekati da mu bol signalizira potrebu za izjednačavanjem pritisaka u ušima. Manevre
izjednačavanja treba započeti odmah po početku zarona ili na prvi "osećaj promene pritiska
Bol je indikator da je barotrauma već nastupila.
Ronilac ne smije čekati da mu bol signalizira potrebu za izjednačavanjem pritiska u
ušima.
Manevre izjednačavanja treba započeti neposredno nakon što ronilac započne sa zaronom.
Izjednačavajte pritisak rano i često za vrijeme zarona!
Ne ignorišite bol!

Pri izvršavanju Valsalva manevra
ronilac mora biti oprezan i nikada ga ne
forsirati. Česti su slučajevi da ronilac
uspešno izjednači pritisak u jednom
uhu, ali ne i u drugom.
Ukoliko forsiramo Valsalvin manevar u
ovakvom slučaju može doći i do pucanja
bubne opne i zbog toga je uvek dobro
prvo pokušati smanjiti dubinu i ponovo
pokušati sa manevrom. Ukoliko ni tada
ne možemo izjednačiti pritisak treba
odustati od ronjenja za taj dan.
Na izjednačavanje pritiska može uticati i
položaj tela za vrijeme zarona.
Kada ronilac zaranja na glavu, krvne žile koje oblažu Eustahijevu tubu se proširuju zbog
pojačanog snabdevanja mozga krvlju. Zbog toga je otežan protok vazduha u srednje uho.
Zaronom na noge otklanja se ovaj problem.
BAROTRAUMA UNUTRAŠNJEG UHA je relativno retka, ali ozbiljna povreda. Može se javiti
izolovano ili istovremeno sa barotraumom srednjeg uha.
Manifestuje se zvonjenjem u uhu, upornom vrtoglavicom i perceptivnim oštećenjem sluha.
Obično postoji ruptura okruglog prozora sa perilimfnom fistulom. Lečenje je obično hirurško, a
ronilačka karijera uglavnom završena

BAROTRAUMATSKI POREMEĆAJI SPOLJAŠNJEG UVA / OBRNUTO UVO
Povrede spoljašnjeg uva su obično izazvane kapuljačom koja tesno prianja uz ušnu
školjku i onemogućava prolazak vazduha. Isti problem može izazvati i kaiš maske kada se
postavi preko ušne školjke, kao i sekret u uvu.
Ako se prilikom ronjenja upotrebljavaju ušni čepovi ili odela sa kapuljačom koja čvrsto
priležu uz ušnu školjku, u slušnom kanalu će se javiti podpritisa u odnosu na srednje uvo, jer
voda nemože da prodre u slušni kanal. Usled ovoga bubna opna će se savijati prema slušnom
kanalu (spoljašnjem uvu). Na spoljašnjoj strani bubne opne javiće se krvlju podliveni mehurići.
Ova pojava se naziva obrnuto uvo. Znatno je lakše oboljenje od pucanja bubne opne. Praćeno je
krvarenjem u slušnom kanalu.
Ako ronimo sa prehladom ili ako koristimo kapi za nos pre zarona, može nam se desiti
obrnuta situacija. Obrnuto uvo može biti i posledica barotraume srednjeg uva prilikom izrona. U
toku izrona vazduh ne može da izađe kroz Eustahijevu tubu jer je ona blokirana, usled čega u
srednjem uvu ostaje nadpritisak. Kako se budemo približavali površini, bol će biti sve jači.
Posledice su pucanje bubne opne ili "obrnuto uvo" (eng. Inverted Ear). Kao i u prethodnim
slučajevima, važno je izjednačiti pritisak. "Obrnuto uvo" se često javlja kod onih koji su imali
teškoća sa izjednačavanjem pritiska u toku zarona.
Simptomi: Simptomi povrede spoljašnjeg uva su bol u uvu koji se ne smanjuje sa
izjednačavanjem pritiska, krv iz uva i drugi simptomi koji su slični sa povredama srednjeg uva.
Preventiva: Iako pored svih preduzetih mera dođe do ovoga, prekinite izron i zaronite
do dubine na kojoj bol nestaje. Tada treba pokušati veoma lagani izron uz stalno gutanje, zevanje
ili pomeranje vilice levo-desno kako bi olakšali izjednačavanje pritiska.

BAROTRAUMA SINUSA (paranazalnih šupljina) je česta povreda u ronjenju i posledica je
akutne ili hronične blokade izvodnih kanala sinusa. Najčešće su zahvaćeni frontalni sinusi.
Lečenje je slično kao kod barotraume srednjeg uha.
BAROTRAUMA ZUBA (BARODONTALGIJA)
Svaki bol zuba koji se javlja prilikom urona, izrona ili letenja ukazuje na moguće postojanje
barodontalgije.
Način nastanka povrede je jednostavan : prilikom boravka pod visokim pritiskom u
mikropukotinama može se zadržati vazduh u manjim ili većim količinama, i taj vazduh pri
prelasku na manji pritisak vrši ekspanziju i pokušava da se širi.
Bol je javlja jer taj vazduh vrši pritisak na nerve koji se nalaze oko njega.
Bol uglavnom ne traje dugo, te je i dijagnostika teza ukoliko postoji više
mogucih uzrocnika, odnosno vise pokvarenih zuba ili više zuba koji su
plombirani.
Rentgenski snimak može da pomognu kod dijagnostike povrede,
odnosno utvrđivanja problematičnog zuba (ili više njih).

SKVIZ ( GNJEČENJE ) MASKOM
Vazdušni prostor u masci je podložan promename u zavisnosti od pritiska okoline i može
izazvati nagnječenja.Preventiva je povremeno izdisanje vazduha kroz nos.
OSTALE VAZDUŠNE ŠUPLJINE
Svaki deo tela ( ili deo opreme ) gde se vazduh zadržava je podložan barotraumi ( creva ,
gnječenje odelom )

BAROTRAUMA PLUĆA, koja se javlja prilikom izrona, je ozbiljna i po život opasna povreda.
Manifestuje se u nekoliko kliničkih oblika pri čemu se mogu i svi oblici istovremeno ispoljiti:
PLUĆNI EMFIZEM (lokalizovano oštećenje plućnog parenhima )
MEDIJASTINALNI EMFIZEM I POTKOŽNI EMFIZEM
PNEUMOTORAKS
ARTERIJSKA GASNA EMBOLIJA – AGE
Nastaje prilikom izrona kada se zbog smanjenja ambijentalnog pritiska poveća zapremine gasa
u plućima. Tkiva će se oštetiti ukoliko ekspandirani gas ne bude mogao da se odstrani iz pluća.
Gas može ostati zarobljen u plućima zbog postojanja deformiteta i/ili bolesti pluća i neadekvatne
tehnike disanja prilikom izrona.
Neurološki poremećaji i/ili gubitak svesti prilikom izrona ili neposredno posle izlaska na
površinu su manifestacije AGE . Na terenu se mora dati 100% kiseonik i što pre započeti sa
hiperbaričnom terapijom.
MEDIJASTIALNI EMFIZEM
Nastaje kada se vazduh akumulira u centralnom delu pluća pa pritiska srce i glavne krvne
sudove.Simptomi su otežano disanje i kratak dah, čak i kolapsom zbog direktnog pritiska na srce
i velike krvne žile. Vidljivo je plavilo kože.
Nestaje apsorpcijom akumuliranog vazduha u krvotok.
POTKOŽNI EMFIZEM
Ova pojava obično prati medijastijalni emfizem kada vazduh nađe put do mekih tkiva u bazi
vrata gde se zadržava ispod kože.Simptomi su otok vrata i promena u glasu i pucketanje pri
dodiru na vrat i oko ključne kosti

PNEUMOTORAKS
U slučaju kada se pluća previše rašire , maramice koje obavijaju pluća pucaju i vazduh ulazi u
ovaj prostor.Simptomi su teškoća u disanju,bol u grudima i plava boja kože,sluznica i noktiju.
Leči se hirurškom intervencijom.
ARTERIJSKA ( BAROTRAUMATSKA ) GASNA EMBOLIJA
Najozbiljnija posledica rupture alveola je oslobađanje gasnih mehurića u plućnu cirkulaciju koji
putem plućne vene, leve strane srca, aorte i karotide ulaze u moždanu cirkulaciju.
Svaki mehurić koji je prevelik da prođe kroz arteriju zaglaviće se i zaustaviti cirkulaciju prema
obližnjim zonama i organima.
Embolija je stanje kada neko strano telo začepi krvotok.Kod ronioca je to vazduh.
Barotrauma je stanje kada dođe do oštećenja ćelija usled povišenog pritiska vazduha.
Barotraumatska gasna embojija ima sličnosti sa dekompresionom bolešću,zbog pojave
mehurića,samo se simptomi javljaju u roku od 5-10 min. nakon izrona i nezavisni su od dubine
ronjenja.
Simptomi su:glavobolja,gubitak svesti,krvavi ispljuvak,bol u grudima,paraliza udova i td.
Prva pomoć:povređeni se transportuje u rekompresionu komoru položen na leđa sa nogama
podignutim a glavom spuštenom na dole.

T 7. DEKOMPRESIONE POVREDE
- Henrijev zakon (ponavljanje)
- Tipovi povrede
- Sanacija
- Upotreba dekompresionih tablica
- Proračun autonomije
APSORPCIJA AZOTA
Apsorpcija azota u telu se objašnjava Henrijevim zakonom o rastvaranju gasova u tečnostima. U
ronjenju se posebno razmatra azot i njegovo rastvaranje u organizmu pri disanju pod povećanim
pritiskom, zato što ga ima najviše u vazduhu, a ne troši se u metaboličkim procesima.
Prema Henrijevom zakonu, ljudsko telo sadrži rastvorenu količinu azota proporcionalnu
pritisku na kom se nalazi. Na površini, telo je saturisano, što znači da je u njemu rastvoreno
tačno onoliko gasova koliko ih ima. Na atmosferskom pritisku,za odrasle osobe,rastvorljivoreni
gasovi u organizmu iznose oko jedan litar. Kako pritisak raste /usled zarona/, tako se i više azota
rastvori u organizmu. Saturisanje organizma se vrši putem respiratornog i cirkulatornog sistema.
Kako raste pritisak azota u plazmi, usled sve većeg zasićenja, tako pada razlika pritiska između
azota u alveolarnom vazduhu i azota u krvnoj plazmi, pa samim tim pada i nivo apsorpcije. Iz
tog razloga organizam brže dođe do 50% zasićenja nego od 50% zasićenja do potpune saturacije.
Vreme za koje organizam /ili tkivo/ dođe do 50% zasićenja, zove se vreme poluzasićenja i veoma
je važno za razvoj dekompresionih tablica. Vreme poluzasićenja nije isto kod svih tkiva pa tako
postoje tzv. Brza tkiva kao što je krv, i spora, kao što je na primer masno tkivo.
Rastvoreni azot u organizmu ne predstavlja problem sve dok se ronilac nalazi pod vodom,
odnosno povećanim pritiskom okoline. Problemi mogu nastati kada se pritisak smanjuje, tj. kada
se krene ka površini. Kada ronilac izranja, pritisak u organizmu opada i dolazi u stanje kada je
pritisak rastvorenog azota u plazmi veći nego pritisak azota u alveolarnom vazduhu. Tkivo je
tada u stanju supersaturacije, što znači da ima više rastvorenog azota u tkivima nego što bi
organizam trebao da ga ima na tom pritisku, i teži da ga se oslobodi.
Način oslobađanja, azota iz tečnosti tj.desaturacija se vrši po istom principu kao i saturisanje
organizma. Potrebno je određeno vreme da se organizam potpuno oslobodi od »viška« azota, a
to vreme zavisi od više faktora: nivoa saturisanosti organizma, razlike u pritiscima azota u
alveolama i plazmi i vrste saturisanog tkiva. Naravno, do desaturacije organizma ne dolazi samo
kada se izroni na površinu. Oslobađanje azota iz supersaturisanog tkiva se javlja svaki put kada
se smanji dubina ronjenja.
Primećeno je da organizam može da toleriše određeni nivo supersaturacije bez komplikacija, ali
ako razlika u pritiscima između azota u alveolama i krvnoj plazmi postane prevelika pojavljuje
se dekompresiona povreda.

DEKOMPRESIONA POVREDA / DEKOMPRESIONA BOLEST
Na osnovu mišljenja većine eksperata za podvodnu medicinu adekvatniji termin za
dekompresionu bolest i arterijsku gasnu emboliju (AGE) je DEKOMPRESIONA POVREDA ili
dekompresioni poremećaj.
Definiše se kao organski i/ili funkcionalni poremećaj, izazvan separacijom gasne faze u tkivima,
odnosno pojavom mehurića u tkivima i cirkulaciji, u osobe koja je bila izložena redukciji
ambijentalnog pritiska. To je poremećaj koji može preći u bolest ukoliko se ne preduzmu
adekvatne mere i postoje dokazi da neotkriveni, zanemareni ili netretirani znaci i simptomi DCP
mogu dovesti do permanentnog organskog i funkcionalnog o{te}enja.
Doppler detekcija mehurića je pokazala da nema DCP bez prisustva mehurića u plućnoj
Danas se umesto stare klasifikacije dekompresione bolesti (DCB) na:
• Tip I laki oblik - koža, limfatici, mišići i zglobovi, opšti simptomi-umor
• Tip II teški oblik - spinalni, cerebralni, vestibularni kardiorespiratorni-“chockes”
• Tip III kombinovani - arterijska gasna embolija i DCB sa neurološkim manifestacijama,
rezistentna na terapiju,
predlaže, i ima sve više pristalica, DESKRIPTIVNA KLASIFIKACIJA koja podrazumeva detaljan
opis kliničke slike i evoluciju simptoma u funkciji vremena.
Dijagnostički elementi DESKRIPTIVNE KLASIFIKACIJE su:
• kliničke manifestacije
• vreme javljanja simptoma (za vreme ronjenja, neposredno posle izrona, nekoliko minuta
ili sati posle izrona)
• evolucija simptoma
• opterećenje organizma gasom (nivo saturacije organizma)-navodi se profil ronjenja,
odnosno da li je ronjenje zahtevalo dekompresione zastanke ili nije
• znaci barotraume pluća
FAKTORI KOJI UTIČU NA POJAVU DEKOMPRESIONE POVREDE
Smatra se da osobe sa povredama i bolestima koje utiču na rad respiratornih i cirkulatornih
organa su podložnije pojavi povrede, kao i starije osobe zbog smenjene efikasnosti ovih sistema.
Konzumacija alkohola pre ronjenja ubrzava cirkulaciju u organizmu, usled čega se rastvara veća
količina azota.

Skripta kpa beograd

Recommended

Recommended

More Related Content

What's hot

What's hot (20)

Viewers also liked

Viewers also liked (20)

More from Milorad Djuknic

More from Milorad Djuknic (12)

Skripta kpa beograd